Za ilustraciju dovoljan je i samo deo teksta u kome gospodin Žarković, analizirajući dešavanja u vezi sa (ne)dostupnošću informacija iz ugovora o izgradnji autoputa Horgoš-Požega, pored ostalog kaže: „Moja šansa da vidim taj ugovor jednaka je šansi da zaigram u Ligi šampiona i zabijem pobedonosni gol u nadoknadi vremena. Problem je u tome što, izgleda, iste šanse imaju Bojan Kostreš, predsednik vojvođanske Skupštine, i Bojan Pajtić, predsednik vojvođanske vlade, pojačani Rodoljubom Šabićem, poverenikom za informacije od javnog značaja.
Ovaj poslednji je pre neki dan povodom toga izdao i nekakvo saopštenje koje vrvi od zamršenog, administrativnog i birokratskog teksta, pozivanjem na specifične odredbe i opšte pravo, ali je iz takvog sočinjenija jasno da je Šabić uzalud kucao na Ilićeva vrata i da ugovor ostaje u sefu ministra.”
Što se tiče šansi gospodina Žarkovića da igra u Ligi šampiona i daje pobedonosne golove, slažem se s njim da su one minimalne. Međutim, kad je reč o njegovim šansama da vidi predmetni ugovor, imam i želju i obavezu da mu u tome pomognem. Sasvim sam siguran da u skladu s ovlašćenjima koja su mi stavljena na raspolaganje to i činim i verujem da će se pokazati da su mu procene u pogledu te šanse pogrešne.
Činjenica da je za gospodina Žarkovića glavni problem to što, kako kaže, iste (minimalne) šanse da vide ugovor imaju i predsednici vojvođanske vlade i Skupštine i poverenik za informacije od javnog značaja, govori da on nije najbolje informisan. Poverenik nema nikakav problem da vidi taj ugovor. On, po članu 26. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, ima pravo uvida u svaki nosač informacija, a ministar Ilić i njegovi saradnici nisu to nijednog trenutka doveli u pitanje.
Posebna prava funkcionera Pokrajine utvrđena drugim zakonima nisu bila predmet kojim sam se bavio, jer to nije posao poverenika za informacije.
Dakle, iako Zakon o koncesijama, po mom mišljenju, njima, pored ostalog jemči pravo na informacije o ovom poslu, pri donošenju odluke se nisam time ni rukovodio. Bavio sam se pravom javnosti, pravom svakog da zna, i u tom kontekstu, za mene je bilo irelevantno da li je žalbu potpisao predsednik Skupštine Vojvodine ili recimo gospodin Žarković.
U rešenju koje sam doneo nedvosmisleno sam izrazio stav da uvek kada se, kao u slučaju koncesije za autoput, nekom stavlja na raspolaganje izuzetno vredan društveni resurs, javnost mora da zna pod kojim uslovima se to čini i stav da u konkretnoj situaciji pravo javnosti da zna očigledno preteže nad razlozima sasvim apstraktne „poverljivosti”.
Budući da sam ocenio da je zbog različitih izjava nekih funkcionera moglo u javnosti doći do nerazumevanja i nejasnoća u vezi sa izvršenjem naloga koje sam dao i u vezi sa „tajnošću” ugovora, dao sam naknadno i javno saopštenje koje Dragoljub Žarković naziva sočinjenijem i za koje ocenjuje da „vrvi od zamršenog administrativnog i birokratskog teksta”. Kako smatram da je nesporno pravo novinara da kritikuje svakog funkcionera, uzdržaću se od bilo kakve ocene osnovanosti ove kritike i pozvati cenjene čitaoce „Politike” da se sa sadržinom saopštenja upoznaju na veb-adresi www.poverenik.org.yu.
Prilično sam siguran da će ga razumeti drugačije nego Žarković. Saopštenje nije pisano na duhovit i žovijalan način, a nije ni u stihovima. Pisano je suvim, za laike odbojnim, pravničkim jezikom, što je neminovna posledica činjenice da se poverenik bavi upravo primenom prava, a ne nečim drugim.
Poverenik za informacije obavezan je da postupa u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama, dobrim ili lošim, a ne u skladu sa bilo čijom predstavom o njegovoj ulozi, uključujući i onu koju ima gdin. Žarković. Po zakonu, poverenik samo odlučuje o pravu. Nema ni faktičke mogućnosti ni pravnih ovlašćenja da sam izvršava svoje odluke. Organ kome je dao nalog po zakonu je obavezan da po njemu postupi, a ako to ne učini Vlada Srbije, opet po zakonu,
dužna je da obezbedi izvršenje poverenikovog rešenja.
Mislim da je prilično očigledno ko se kako u ovom slučaju odnosi prema zakonu. Zato je očigledno i to da se gospodin Žarković ovog puta svesno opredelio da ironizuje na račun onog ko postupa po zakonu iako je, bez svoje krivice, slabiji, a uzdržao se od iole kritičkijeg komentarisanja postupaka onih koji zakon ne poštuju, ali su moćni. To jeste lakše i bez rizika, ali, bar ja tako mislim, ne priliči novinarima njegovog formata.
Rodoljub Šabić, poverenik za informacije, Beograd