– Нису у питању половични одговори, већ просто игнорисање захтева да се дође до информације. Тако је свуда, од министарстава до јавних предузећа у општинама у унутрашњости.
На основу досадашњег искуства, с којим институцијама има највише „проблема“ и које су општине у којима се „ћути“?
– Још је рано говорити појединачно о некоме. Али, сви без изузетка, нису до краја коректни према захтевима грађана. Закон им гарантује право на информацију, а ја сам ту да им помогнем.
А колико њих заиста зна шта им Закон нуди?
– Занимљиво је да, по резултатима анкета, више од 80 одсто грађана у Србији мисли да је Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја добар и потребан, да омогућава контролу рада власти, борбу против корупције, а свега 30 одсто је упознато да Србија такав Закон има. Још горе је што само осам одсто зна шта може да оствари тим Законом.
Ко Вам се најчешће обраћа?
– У укупном броју захтева које сам добио, супротно очекивањима, а очекивао сам атак невладиних организација и медија, интересантно је да има највише захтева обичних грађана.
Јесте ли приметили да се јављају исти људи?
– Да, има оних који се по неколико пута јављају. Борци за заштиту животне околине и друштва за заштиту животиња су врло активна. Они траже информације о пројектима за заштиту животне средине, интересују се за поступање са псима луталицама код локалних органа и ветеринарских станица, а онда код Министарства за пољопривреду.
Могу ли новинари да Вам се обрате, уколико им неко не омогућава информацију?
– Наравно. Закон јемчи то право свима, па чак и странцима. Проблем са медијама јесте тај што новинари најчешће подносе усмене захтеве, па кад затражите заштиту права, тешко је доказати да сте захтев поднели и тај неко може рећи да га никад ништа нисте питали. Увек је добро имати бар писмену белешку да је тај захтев примљен.
В. Н.