O čemu se tu radi?

A mi već 5 godina imamo zakon u čijem 1. članu stoji: „Radi ostvarivanja prava na pristup informacijama kojima raspolažu organi javne vlasti, ustanovljava se Poverenik za informacije kao samostalan državni organ, nezavisan u vršenju svoje nadležnosti.“ Po zakonu odluke Poverenika su obavezujuće, protiv njih nije dopuštena žalba, a njihovo preispitivanje moguće je izuzetno, pod zakonom predviđenim uslovima, samo pred Vrhovnim sudom. Zato je zaista zanimljiva ovakva briga za privatnost građana. Posebno jer je npr. izostala kada je Agencija za privatizaciju (nad kojom ministarstvo vrši nadzor) objavljivala u medijima podatke više hiljada građana. A pogotovo je zanimljiva ideja da se privatnost građana „odlučno“ štiti čak i od naloga Poverenika, čiji posao je da je štiti, a čiji nalozi su, po Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, i u toj oblasti obavezujući.

O čemu govori, sa stanovišta elementarnih pravnih principa, neverovatna „pravna“ argumentacija kojom se odbija izvršenje po zakonu obavezujućeg naloga nadležnog organa? Mogla bi, naravno, da govori o mnogo čemu. A čak i u najboljem slučaju govori o potrebi da se sa daleko više realizma odnosimo prema već famoznoj, nekima omiljenoj, tezi o našim „visokim administrativnim kapacitetima“.