Зато мислим да једна иницијатива коју је недавно поднела Транспарентност Србија, није привукла пажњу какву заслужује. Њом се, у најкраћим цртама, тражи продужење рока застарелости за покретање и вођење прекршајног поступка. Иницијатива је добра и свакако је треба прихватити. Међу разлоге због којих изостаје одговорност „моћних“, поред преоптерећености прекршајних органа, неспремности за упуштање у рад на тим „деликатним“ предметима и сл., сигурно спадају и кратки рокови у којима наступа застарелост.
Закон о прекршајима предвиђа да се поступак не може покренути ако протекне једна година од када је прекршај учињен. Додуше, оставља могућност да се у областима царинског, спољнотрговинског, девизног пословања, промета роба и услуга и јавних прихода посебним законима рок може продужити до 5 година. С тим у вези, индикативно је, да је могућност за продужење рока за прекршајно гоњење резервисана за прекршаје које углавном чине „обични“ грађани, а да нема могућности да се рок продужи и за прекршаје из области борбе против корупције, слободе приступа информацијама, јавних набавки, финансирања политичких странака и сл., које углавном чине људи из „власти“.
Продужењем рока застарелости и у овим областима не би само повећали шансе да прекршиоци закона сносе заслужене консеквенце него и отклонили једну очигледну нелогичност. Јер, ако институт застарелости уопште треба да неком пружи шансу да избегне одговорност за кршење закона, зар није логичније да то буде „обичан“ грађанин, а не „власт“?