Али једна ствар у вези са њом, на жалост, јесте наша специфичност. Мање више све земље воде рачуна о томе како утврђују услове за наступање застарелости, имајући при томе, пре свега, у виду кадровске, организационе и процесне ресурсе сопственог државног механизма за гоњење и кажњавање прекршиоца закона. Воде, дакле, итекако рачуна да се институт застарелости нипошто не претвори у инструмент робусног избегавања одговорности. А чињенице говоре да ми о томе мало, готово уопште не водимо рачуна. И пре случаја ДРИ и поред упозорења грађана и медија, цивилног сектора, Повереника за информације, Управе за јавне набавке и других, застаревале су буквално хиљаде прекршаја из Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, Закона о јавним набавкама, Закона о финансирању политичких странака… , а санкционисан само симболичан број.
Ако је већ годинама очигледно да су уз преоптерећеност прекршајних органа, неспремност за упуштање у рад на тим „деликатним“ предметима и сл. и кратки рокови наступања застарелости један од важнијих разлога због којих изостаје одговорност „моћних“, морало би бити неспорно и да се ти рокови морају мењати. Просто, мора бити правило да се за кршење закона сносе заслужене консеквенце, а могућност да се избегну само изузетак а не обрнуто, поготово ако је реч о прекршиоцима који су бирани и плаћени управо за то да обезбеде примену закона.