Потом је Агенција за приватизацију обавестила јавност да она истој тој Управи годинама доставља “гомилу” захтева за проверу података о сумњивим клијентима и трансакцијама али без икаквог ефекта. Уствари, повратну информацију добила је само једном иако је Управи доставила, кажу, чак 1769 захтева!!
Па је Управа саопштила да од јула 2008. она од Агенције није добила ниједан захтев за проверу. Агенција, кажу, у том периоду није ни једном изразила сумњу у порекло новца или кредибилитет неког учесника у приватизацији. А укупно, од априла 2002. до данас, Агенција је Управи поднела само 2 захтева!!
И коначно, Агенција је још једном јавно потврдила не само да је Управи послала 1769 захтева, него да је последњи послала буквално пре неколико дана!!
Чак и за нашу, на свашта навикнуту јавност, овакав “висок степен сагласности”, је превише, зар не? И шта сад? Хоће ли бити «најбоље» да се на ствар «стави тачка»? Да се не бавимо «ситницама» као што је (не)постојање 1767 некаквих захтева. Да се бавимо «озбиљним стварима», а не «ловом на вештице». Или је ипак боље потражити одговоре на сва отворена питања, укључујући и главно – оно о ефектима механизма за спречавање прања новца? “Градимо” га већ скоро деценију, од 2002., а подржан је и логистички и финансијски тако да није нимало јефтин, напротив. А процесуирано је можда десетак, а правноснажно окончано један или два случаја. Је ли то жељени резултат?