Случај је тако требао да буде завршен, али није, бар још увек није.
А по много чему необична прича, започела је давно, пре више година, кад је НН упућена на издржавање затворске казне у једну затворску установу у унутрашњости. На издржавању казне остала је у другом стању, а и време за порођај је дочекала у затвору. За ту прилику пребачена је из затвора у локалну болницу, у породилиште, где је родила сина. Нажалост, срећу су одмах помутиле вести да здравље детета није добро, а потом и да је веома лоше. Речено јој је да ће због тога дете морати да буде пребачено у Београд. Она га „наравно“ није могла пратити и враћена је у затвор. Ускоро је добила вест да је дете умрло.
Касније је на различите начине покушавала да дође до информација о детету. Безуспешно је обијала прагове локалне болнице, општине, матичне службе, ко зна кога све. Тек недавно, је дошла на логичну идеју, да горе поменуте документе затражи од Медицинског факултета у Београду, односно од Института за патологију у његовом саставу.
Поднела је уредан захтев, позивајући се на Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Изостао је било какав одговор, њен захтев је игнорисан. По протеку рока од 15 дана поднела је жалбу Поверенику који је у складу са законом жалбу доставио факултету, оставивши му могућност да се изјасни о наводима жалбе. Опет, само ћутање. И како је захтев НН био потпуно легитиман и са становишта Закона о слободном приступу информацијама и са становишта Закона о заштити података о личности, донето је горе наведено решење. Рок за поступање по налогу из решења је истекао, а НН је још увек суочена са зидом ћутања.
О чему се заправо ради? Са формалног становишта то није спорно. Факултет крши закон, а његово (не)поступање представља законом утврђен кажњив прекршај. Али, како ствари стоје са суштинског становишта? О чему се, у том контексту, ради? О прикривању крађе детета? Или „само“ о томе да су, услед „пословичног“ реда у нашим архивама, документа уништена или загубљена. И ако, имајући у виду протек времена, прихватимо као вероватнију ову другу претпоставку, недостају одговори на нека незаобилазна питања. Како је могуће да за сво време нико од одговорних на Медицинском факултету не нађе за сходно да напише бар једну једину реченицу: „Жао нам је, али немамо документа која тражите.“ Да ли за то уопште постоји прихватљиво објашњење? Како је могуће не разумети да се оваквим (не)поступањем постојеће сумње независно од тога да ли су или не заиста основане, неодговорно потхрањују?
А поред осталог, неминовне су и асоцијације на недостатак обзира за туђи губитак, бол и патњу, равнодушност, одсуство емпатије, хладни, презриви, безосећајни и нетактични однос према људима. Додатну дозу, ироније овом случају даје чињеница да би ове побројане феномене, сасвим извесно, многи људи са Медицинског факултета, посебно они којима је психологија специјалност оценили, како то уосталом и стоји у многим медицинским уџбеницима, као веома индикативне са становишта психопатије.
А како се, независно од (не)умесног изједначавања феномена психолошке и социјалне природе, може оценити присуство ових феномена у „комуникацији“ јавних органа и институција са грађанима? Да ли као нешто што није забрињавајуће, као „природан део амбијента“, нешто што се може толерисати? Или, као нешто што је веома забрињавајуће, нешто што, безусловно, што пре, морамо потпуно потиснути из односа јавних институција према грађанима.
Аутор је Повереник за информације