„Апсолутно је недопустиво да се комерцијалним уговорима искључује право јавности и грађана да знају под којим условима се располаже јавним новцем и добрима. Право јавности да зна, право сваког на приступ информацијама у поседу власти, зајемчено је Уставом и остварује се под условима утврђеним законом и не може се суспендовати одредбама комерцијалних уговора. Облигационо правним, уговорним одредбама не могу се суспендовати уставне и законске одредбе јавноправног, императивног карактера. Такво поступање супротно је Уставу и закону и такве одредбе су ништавне.
Уговорима са страним и другим инвеститорима може се јемчити дискреција у односу на неке информације које њима припадају, попут нпр. инфорамција о специфичним технолошким, техничким, организационим и сличним решењима, о начину на који они затварају своју финансијску конструкцију и сл., али се уговорима ни у ком случају не може ограничавати право на приступ информацијама које су легитиман предмет интересовања јавности.
У конкретном случају рафинерије у Смедереву, очито је, уз увек оправдан интерес за информације о располагању јавним ресурсима, био присутан и ништа мање легитиман интерес за информације о стању животне средине, а ипак је било проблема. То свакако није добро. А генерално, уговарање „поверљивих“ комерцијалних уговора увек, са разлогом или без, доприноси сумњама у постојање корупције и штети угледу власти уопште. А уговарање одредби којима се примена нашег Устава или закона ставља у зависност од воље страних партнера ни најмање не доприносе ни угледу државе ни самопоштовању, напротив.“