А повереник је затражио интервенцију републичког јавог тужиоца. Разговор повереника и републичког тужиоца је показао да деле мишљење засновано на члану 41. Устава – да је тајност средстава комуницирања неповредива, а да су одступања могућа само на основу одлуке суда и да и Законик о кривичном поступку предвиђа да меру аутоматског рачунарског претраживања личних и других са њима повезаних података и њихове електронске обраде наређује истражни судија.
У току разговора, републички тужилац је позвала тужилаштво из кога је стигао спорни захтев и наложила да одмах повуче поднете захтеве, а да убудуће, ако и кад за то постоје услови, сличне захтеве поднесу само уз претходно прибављену наредбу суда. Обавестила је Повереника, мада сматра да је реч о изолованом случају а не правилу, да ће на исти став бити упозорени сви шефови тужилаштва.
Проблем је решен тако „лако“, да би се могло рећи да није вредан пажње. Али није тако, напротив. Убудуће, у кругу аспираната на приступ подацима о комуникацији грађана без контроле, имаћемо једног мање. У процесу спорог и тешког „растанка“ са схватањима по којима је, кад је у питању приватност грађана, власти дозвољено све што пожели, отпор оператора и реакција републичког јавног тужиоца могли би обележити нешто веома важно. Како каже она Черчилова изрека – ако не крај, чак ни почетак краја, онда бар крај почетка.