Па је Агенција за приватизацију обавестила јавност да она истој тој Управи годинама доставља “гомилу” захтева за проверу података о сумњивим клијентима и трансакцијама али без ефекта. Уствари, повратну информацију добила је само једном иако је Управи доставила, кажу, чак 1769 захтева!!
Управа је реаговала саопштењем да од јула 2008. она од Агенције није добила ниједан захтев за проверу. Агенција, кажу, у том периоду није ни једном изразила сумњу у порекло новца или кредибилитет неког учесника у приватизацији. А од априла 2002. Агенција је Управи поднела само 2 захтева!!
“Шлаг на торту” било је ново саопштење Агенције која је поновила да је Управи послала 1769 захтева, а последњи буквално пре неколико дана!!
Чак и за нашу, на свашта навикнуту јавност, овакав “висок степен сагласности” био је превише, па сам се тада јавно запитао – Шта сад? Је ли «најбоље» да се на ствар «стави тачка»? Да се не бавимо «ситницама» као што је (не)постојање 1767 «некаквих» захтева. Да се бавимо «озбиљним стварима», а не «ловом на вештице». Или се морају потражити одговори на питања која ова прича отвара? У међувремену наша јавност је добила и «нове» информације о Шарићевим «успешним аквизицијама», али не и одговоре на поменута питања. Укључујући и оно главно – о резултатима «карика у ланцу» нашег механизма за спречавање прања новца. Јавност некако и “зна” да га “градимо” већ скоро деценију и да није нимало јефтин, напротив. Али, мало зна о његовим резултатима. А, сасвим сигурно, има право да зна.