Наиме, како је за агенцију Бета речено у Пореској управи, порески инспектори неће контролисати јавни сектор!
А „објашњење” за очигледну, неприкривену селективност је следеће – „потребно је извршити детаљну анализу и створити услове. Тек након испуњених предуслова створиће се услови за контролу легалности софтвера у јавном сектору”.
Благо речено, „занимљиво”, зар не?
Теза да за борбу против пиратског софтвера у приватном сектору имамо све потребне претпоставке, али нам за исту борбу у јавном сектору недостаје „детаљна анализа” а поготово „уговор са највећим произвођачима софтвера” отвара бар два занимљива питања.
За почетак, кроз формулацију „како би се у будућности овај проблем решио на нивоу читаве државе потписивањем уговора са највећим произвођачима софтвера” имплицитно, али недвосмислено говори о опредељењу за опцију која уз остало подразумева искључиво коришћење плаћених лиценци нпр. за Мајкрософтов ОС и Офис, а самим тим искључује могућност опредељења за избор система какав је нпр. Линукс, односно искључује одлучивање за неку тзв. опен соурс опцију, опцију која је бесплатна за коришћење у јавним службама. А да ли је ово друго, без обзира на контроверзе које су последица несавршености и проблема (ин)компатибилности, нешто што треба олако одбацити? Није неопходно бити особито компетентан познавалац оперативних система да би се закључило да није.
С тим у вези пре дефинитивног избора било би добро, пажљиво и одговорно одмерити све релевантне чињенице. И чути глас јавности, поготово оне стручне. Уосталом, зар на такав закључак не упућује и чињеница да се о тој опцији врло озбиљно размишља и у неким чланицама ЕУ, од нас у сваком случају богатијим? Од „лаког” опредељења за лиценцне системе још је занимљивија идеја о селективном „увођењу реда”, самог по себи. Свака оваква акција је добар повод за подсећање на мисао „да се праведност огледа у једнаком поступању са једнаким стварима, у неједнаком поступању са неједнаким стварима сразмерно њиховој неједнакости и у поступању према другима као према себи, односно према себи као према другима”.
Наравно, врло вероватно је ова дигресија сасвим сувишна, јер креатори државних акција нису дужни да се баве „овешталим” Аристотеловим мислима. Али баш зато, није сувишно, већ је потребно подсетити на то да су, као део бирократије ове земље, дужни да познају и поштују њен Устав. А у Уставу Републике Србије у члану 21. пише да су пред Уставом и законом сви једнаки и да је забрањена свака дискриминација.