„Основни и свакако највећи проблем је то што Влада није донела за примену закона најважније подзаконске акте. Влада није утврдила ближе критеријуме за одређивање степена тајности и директна последица тога је да је данас, са формално правног становишта, спорна „поверљивост“ било ког документа који носи ознаку тајности.
Надзор над спровођењем закона и прописа донетих на основу њега, закон је поверио министарству надлежном за правосуђе које ни у тренутку усвајања закона није имало, а ни данас нема практично никакве кадровске ресурсе за обављање ове функције, па се организован надзор над применом закона и не врши, што има за последицу да као држава немамо ни изблиза реалну представу о стању у овој области.
Руководиоци органа јавне власти били су у обавези да у року две године од дана ступања на снагу закона преиспитају ознаке степена тајности над подацима и документима одређеним према ранијим прописима. Рок је истекао, али жељени ефекти су у потпуности изостали. Наслеђена огромна количина докумената који још увек непотребно носе формалну ознаку поверљивости још увек постоји. Чак шта више, свакодневно се увећава новим „тајнама“ које се у одсуству неопходних, прецизних критеријума лако „креирају“.
У прилог оцени да Закон о тајности података „егзистира“ више као фикција него као реалан елемент правног поретка и система, говори још један специфичан феномен. Наиме, Закон о тајности података предвидео је јединствену номенклатуру класификованих података – интерно, поверљиво, строго поверљиво, државна тајна, дакле, елиминисао је, чак и као појмове, „војну тајну“ и „службену тајну“. Зато је веома индикативно да су и Влада и Народна скупштина у својој легислативној пракси, и то прилично интензивно, наставили са употребом „елиминисаних“ појмова. Прилично је бројна група закона који су усвајани или мењани и допуњавани након ступања на снагу Закона о тајности података, а у којима егзистирају појмови, односно облици класификацији које он не познаје.
Наведене и још неке друге чињенице упућују на закључак да су се стекли сви услови за преиспитивање садржине закона и приступање или његовој битној иновацији или замену потпуно новим законом.“
Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности oцењује да је нужно преиспитивање ефеката примене Закона о тајности података. Повереник сматра да се, готово три године након усвајања закона, одсуство жељених резултата не сме игнорисати због несумњивог значаја како за остваривање права на слободан приступ информацијама, тако и за општу правну сигурност и безбедносне интересе земље.