„У 186 случајева државна и јавна предузећа на разним нивоима нису информације учиниле доступним ни након налога повереника иако су по закону решења повереника обавезујућа, коначна и извршна. Иако, у односу на укупан број предмета код повереника, овај број изгледа занемарљив, није тако. Осим што на ускраћене информације јавност, односно грађани, имају начелно право, иза њих би се могле „крити“ и ствари које су у антикорупцијском контексту веома интересантне. Зато је посебно забрињавајуће да велика предузећа попут „Телекома“, „Србијагаса“, „Железница Србије“, „ПТТ Србија“ и сл. имају велики број неизвршених решења.
Повереник је на тражење лица односно субјеката по чијим жалбама је донео решења, у складу са законом, изрицао казне, пенале због неизвршења решења али и то даје скромне ефекте. Данас сам нпр. донео друго решење о кажњавању „Галеника“ а.д. јер и након што је платила прву казну није тражиоцу ставила на располагање информације о донацијама и спонзорствима.
Неприхватљиво је, чак и цинично, јавним новцем плаћати казне због кршења закона и неизвршавања обавеза и истрајавати у томе, рачунајући на то да се ништа лично не ризикује.
Одавно упозоравам да други механизми који би требали да обезбеде спровођење закона, а који нису у рукама повереника, нажалост не функционишу. По слову закона Влада је дужна да у случају потребе принудним путем обезбеди извршење решења, али она то годинама, од почетка примене закона, не чини. Не функционише ни механизам одговорности за кршење закона. Надлежно министарство у току 2011. и 2012. није покренуло ниједан прекршајни поступак због кршења закона против одговорних лица.
Важно је да се овакав однос промени. Доследна примена одредби Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја и кажњавање због њиховог кршења сигурно могу дати битан допринос антикорупцијским напорима и успостављању одговорнијег, рационалнијег и ефикаснијег система.“