Према чл. 180.ст.1. Закона о прекршајима, оштећени је овлашћен да поднесе захтев за покретање прекршајног поступка увек осим ако законом није одређено да је за покретање прекршајног поступка искључиво овлашћен орган из члана 179. став 2, тј. органи управе, овлашћени инспектори, јавни тужилац и други органи и организације, који врше јавна овлашћења у чију надлежност спада непосредно извршење или надзор над извршењем прописа у којима су прекршаји предвиђени.
Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја („Сл. гласник РС“ бр. 120/2004, 54/2007, 104/2009 и 36/2010) којим је уређено остваривање права на слободан приступ информацијама од јавног значаја, не садржи ниједну одредбу о искључивом праву надлежног органа као подносиоца захтева за покретање прекршајног поступка, нити одредбу која тражиоца информација условљава да пре подношења захтева за покретање прекршајног поступка мора да поднесе жалбу Поверенику. Подношење жалбе на основу члана 22. овог закона, због повреде права на слободан приступ информацијама је право тражиоца које искључиво зависи од његове воље. Дакле, члан 45. овог закона који прописује који орган врши надзор над применом закона из чега проистиче и његово овлашћење за подношење захтева за покретање прекршајног поступка, не садржи никакву одребу да тај орган има искључиво право на подношење захтева, чиме би се право оштећеног ограничавало или условљавало у смислу чл. 180.ст.3. Закона о прекршајима. Такве условљавајуће одредбе нема ни у казненим одредбама Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја (чл.46-48).
Такође, чињеница да је чланом 46.ст.1.тач.8. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја као прекршај санкционисано непоступање по захтеву за слободан приступ информацијама од јавног значаја у складу са законом, што укључује и ситуацију када орган власти пропусти да у законском року обавести тражиоца да ли уопште располаже захтеваном информацијом или када не донесе решење којим захтев одбија као неоснован, говори у прилог ставу да се одговорност за прекршај не доводи у везу са одлуком Повереника по жалби у управном поступку због повреде права, као што би то било у случају да се ради о прекршају због непоступања по решењу Повереника, који је санкционисан чланом 46.ст.1.тач.14. Закона.
Одредба члана 180.ст.4. Закона о прекршајима која гласи: „Ако је захтев за покретање поступка поднео овлашћени орган пре него што је по захтеву оштећеног отпочео поступак, поступаће се по захтеву за покретање поступка надлежног органа“, говори у прилог става Повереника да право оштећеног као подносиоца захтева за прекршаје није условљено неподношењем захтева од стране овлашћеног органа. Такав закључак се не може извлачити ни из става 3. члана 180. Закона о прекршајима, који се, очигледно односи на ситуације када је подношење захтева за покретање прекршајног поступка, прописано као искључиво право или обавеза овлашћеног органа, а што, како је напред наведено, није случај у материји слободног приступа информацијама од јавног значаја.
На крају, суд је обавештен да на сајту Повереника, линк http://www.poverenik.rs/sr/prekrsajna-odgovornost.html може погледати неколико пресуда прекршајних судова о утврђивању одговорности за повреду права на слободан приступ информацијама, по захтевима оштећених, а које су Поверенику стављене на располагање.
Број: 011-00-1040/1- 2014-02 од 20.11.2014.