25.08.2015.
Поверенику за информације од јавног значаја и заштиту података о личности грађани се често и континуирано обраћају тражећи мишљење о законитости и целисходности употребе видео надзора, посебно у стамбеним зградама притом неретко указујући и на злоупотребе надзора.
Оцењујући да је вишегодишњи игнорантски односе надлежних према питањима у вези са видео надзором озбиљан извор угрожавања и кршења људских права повереник Родољуб Шабић је изјавио и следеће:
„Сходно Уставу видео надзор би морао бити уређен законом. Али, Закон о заштити података о личности ни једном једином конкретном одредбом не уређује обраду личних података путем видео надзора, а општи принципи (сразмерност, сврсисходност) које прокламује немају разраду у одговарајућим посебним законима.
Последица је то да у вези са видео надзором генерално, у стамбеним зградама посебно, иако је одавно попримио огромне размере, немамо одговоре на низ веома важних питања. Ко и како одлучује о увођењу видео надзора у стамбене зграде? Шта се конкретно надзире, односно може надзирати? Ко и под којим условима има право приступа базама података о личности које се снимањем формирају? Колико и како се те базе података чувају од приступа неовлашћених лица?
Вреди подсетити да се у великој већини земаља увођење видео надзора у стамбене зграде, управо због ризика по приватност не сматра обичном техничком одлуком, па се за доношење овакве одлуке по правилу тражи квалификована већина, знатно већа од уобичајене. Нпр. закони Словеније и Црне Горе предвиђају да је то сагласност 70 % а Македоније чак 100 % власника станова.
Такође, у многим земљама видео надзор подразумева надзор над уласком и изласком у заједничке просторије, а не и надзор током боравка у просторији, у некима је такав надзор неких заједничких просторија, укључујући и лифтове, забрањен, а у многим земљама је изричито забрањено снимање уласка и изласка из индивидуалних станова.
Са становишта најшире прихваћених стандарда, недопуштено је да се увид у „записе“ система видео надзора врши путем интерне или јавне кабловске телевизије, јер омогућава неограничено широком кругу корисника да без стварне потребе и разлога задире у приватност грађана.
Увођење видео надзора сигурно може бити оправдано са више разлога: безбедност људи и имовине, откривање, спречавање и контрола прекршаја, доступност доказа итд. Међутим, управо зато је веома важно да видео надзор буде уређен законом и допуштен, дакле, сврсисходан и сразмеран сврси, јер се у обрнутом случају претвара у супротност и постаје извор кршења закона и угрожавања права грађана, посебно права на приватност.
На то сам више пута упозоравао надлежне. У настојању да помогне Повереник је још у децембру 2011 припремио и ставио на располагање Министарству правде текст измена и допуна Закона о заштити података о личности којима би била уређена област видео надзора, а пре 10 месеци припремио је и ставио на располагање министарству и Влади Модел комплетно новог Закона о заштити података о личности. Не упуштајући се у покушај објашњавања разлога због којих је то остало без ефекта морам констатовати да је за мене то несхватљиво.“