Pre nekoliko meseci, tačnije početkom oktobra, u Hagu je na inicijativu sekretara dva međunarodna krivična suda, onog za Ruandu i ovog za nas mnogo interesantnijeg, za bivšu Jugoslaviju, počeo sa radom jedan tim stručnjaka kojim rukovodi sudija Ričard Goldston, bivši tužilac Tribunala, sa zadatkom koji bez sumnje zaslužuje ozbiljnu pažnju naše javnosti.
Oba međunarodna suda, kao što znamo u dogledno vreme treba da okončaju svoje mandate i da prestanu sa radom. To već sada čini veoma aktuelnim pitanje postupanja sa arhivima ovih međunarodnih sudova. Dobro je poznato da ovi sudovi raspolažu sa arhivama koji sadrže ogroman broj dokumenata. Radi se bukvalno o milionima stranica pisanog dokaznog materijala i sasvim sigurno desetinama hiljada sati audio ili audio-vizuelnih snimaka.
Naravno da je problem postupanja sa jednom ovakvom ogromnom i dragocenom bankom podataka nešto veoma složeno, nešto što otvara mnoštvo pitanja. Kako u budućnosti treba čuvati ove arhive? Kako i gde mogu i smeju biti smeštene? Da li arhiva oba međunarodna krivična suda treba da funkcionišu kao jedan jedinstven arhiv, kao dva, ili kao više odvojenih arhiva? Kako omogućiti pristup javnosti informacijama odnosno dokumentima sadržanim u arhivu?
Seriozan odgovor na ova i druga eventualna pitanja moguće je dati samo na osnovu krajnje odgovornog, kompleksnog, multidisciplinarnog pristupa problemu. Upravo zato je i formiran pomenuti tim stručnjaka, pre svega pravnika i arhivista. Njegov zadatak je da pripreme objektivnu, nezavisnu analizu problema i da sugerišu moguća odgovarajuća rešenja.
Tim je počeo sa radom pod oficijelnim nazivom Savetodavna komisija za arhive međunarodnih sudova UN za bivšu Jugoslaviju i Ruandu. Prvi preliminarni izveštaj Komisija treba da podnese sekretarima ovih sudova u prvoj četvrtini 2008. godine. Pre toga će, kako je planirano, članovi komisije obići sve regije za koje je aktivnost sudova prevashodno relevantna i obaviti konsultacije sa vlastima, ekspertima i civilnim društvom.
Ovakav pristup međunarodnih krivičnih sudova ovom problemu već sam po sebi govori o velikom značaju koji oni pridaju arhivama kojim raspolažu. Naravno, ne greše u takvoj oceni, jer je reč po obimu gotovo jedinstvenoj bazi podataka koja predstavlja neprocenjivo bogatstvo informacija relevantnih za celu međunarodnu zajednicu. Ono što se u ovim arhivama nalazi je svakako od nespornog značaja za unapređenje buduće sudske prakse, za pravnu i opštu istoriju, za samu ideju međunarodnog krivičnog sudstva. Nije slučajno, njen predsednik Ričard Goldston na samom početku rada Komisije ocenio da je njena aktivnost, pored ostalog „od ključnog značaja i za budućnost međunarodnog pravosuđa“.
Ali naravno, bez obzira na značaj koji ovi arhivi odnosno dokumenti i informacije u njima sadržani, sa različitih aspekata, imaju i za UN i za međunarodnu zajednicu, ipak je van svake sumnje, da najveći značaj imaju za narode i ljude sa prostora bivše Jugoslavije. Nesporno je i razume se sasvim logično, da ogroman broj ljudi sa ovih prostora koji je bio u poziciji da se direktno ili indirektno suoči sa užasima rata, ima prema ovim informacijama i sa racionalnog i sa emotivnog stanovišta, poseban odnos.
Zato mi je prilika da se sretnem i razgovaram sa prof. dr Erikom Ketelarom predstavnikom Savetodavne komisije za arhive međunarodnih sudova UN, posebno zaduženim za Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, bila zaista zanimljiva. Razume se da nisam bio u prilici da zadovoljim svoje interesovanje u pogledu mogućeg ishoda aktivnosti Komisije, budući da je isti još uvek u hipotetičkoj sferi. Nadam se da sam bar iskoristio priliku da prof. Ketelaru i njegovim saradnicima objasnim izuzetan značaj, koji pravo pristupa informacijama sadržanim u ovom arhivu može imati za našu državu i za naše građane.
Verujem da je obezbeđenje pretpostavki za što širi slobodan pristup ovim informacijama, korigovan samo kad je to neophodno i samo u skladu sa demokratskim standardima o zaštiti službenih i državnih tajni i zaštiti privatnosti, nešto na čemu dosledno treba da nastojimo. Verovatno su, sledeći slične ideje neki predstavnici naših pravosudnih institucija, u kontaktima sa predstavnicima Tribunala, (ne)formalno kandidovali Beograd za sedište Arhiva.
Samo u kontekstu doslednosti i razmišljanja o realnosti šansi za realizaciju ove, na prvi pogled atraktivne ideje, nezaobilazno je i podsećanje na neke ni malo prijatne stvari. Na primer na to da nismo doneli Zakon o otvaranju dosijea tajnih službi bivšeg režima, da nemamo Zakon o klasifikaciji tajnih podataka, a ni savremen Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. I te činjenice biće pored ostalih, relevantne za ocenu (ne)doslednosti naših nastojanja u ovoj stvari. Sa kakvim ishodom, videćemo. Ali kako god bilo, početak rada Savetodavne komisije za arhive međunarodnih sudova UN je sigurno još jedan, ko zna koji po redu, dobar povod da se podsetimo da je krajnje vreme da dobijemo ove zakone.
Autor je Poverenik za informacije