12.10.2007.
Извор: Блиц
коментари
Родољуб Шабић повереник за информације
Недавно је на једном запаженом скупу пословних људи и финансијских стручњака, поред осталог оцењено да је Србија можда и рекордер по енормној високој јавној потрошњи и да је неопходно предузети све да би се тренд променио и тако предупредиле, у обрнутом случају неминовне, веома штетне последице.Оцене, сасвим очигледно тачне, готово „неинтересантне“. Зато ми је тај скуп, одржан у Врању, био интересантан, више због тога што се десило да сам некако истовремено добио и жалбу против општинских власти истог града, због одбијања да јавности ставе на располагање акт о систематизацији запослених у локалним органима власти, јер је, како кажу, исти „службена тајна“.Као многе сличне, и ова жалба подсећа да „надувана“ јавна потрошња није апстракција која се изражава само процентима буџета или БДП, него да има и своје сасвим конкретне изразе у виду непотребних активности, превеликог броја запослених, неумерених, неоправданих расхода и сл. Је ли и са моралног становишта оправдано да подаци о броју запослених, о јавним набавкама, о репрезентацији и поклонима и слично, буду „тајна“ за грађане који, у крајњој линији, све то финансирају? И је ли, са рационалног становишта, допуштено игнорисати да искуство других говори да сузбијање превисоке јавне потрошње, поред осталог, подразумева пуну прегледност финансијског пословања власти.