За илустрацију довољан је и само део текста у коме господин Жарковић, анализирајући дешавања у вези са (не)доступношћу информација из уговора о изградњи аутопута Хоргош-Пожега, поред осталог каже: „Моја шанса да видим тај уговор једнака је шанси да заиграм у Лиги шампиона и забијем победоносни гол у надокнади времена. Проблем је у томе што, изгледа, исте шансе имају Бојан Костреш, председник војвођанске Скупштине, и Бојан Пајтић, председник војвођанске владе, појачани Родољубом Шабићем, повереником за информације од јавног значаја.
Овај последњи је пре неки дан поводом тога издао и некакво саопштење које врви од замршеног, административног и бирократског текста, позивањем на специфичне одредбе и опште право, али је из таквог сочињенија јасно да је Шабић узалуд куцао на Илићева врата и да уговор остаје у сефу министра.”
Што се тиче шанси господина Жарковића да игра у Лиги шампиона и даје победоносне голове, слажем се с њим да су оне минималне. Међутим, кад је реч о његовим шансама да види предметни уговор, имам и жељу и обавезу да му у томе помогнем. Сасвим сам сигуран да у складу с овлашћењима која су ми стављена на располагање то и чиним и верујем да ће се показати да су му процене у погледу те шансе погрешне.
Чињеница да је за господина Жарковића главни проблем то што, како каже, исте (минималне) шансе да виде уговор имају и председници војвођанске владе и Скупштине и повереник за информације од јавног значаја, говори да он није најбоље информисан. Повереник нема никакав проблем да види тај уговор. Он, по члану 26. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, има право увида у сваки носач информација, а министар Илић и његови сарадници нису то ниједног тренутка довели у питање.
Посебна права функционера Покрајине утврђена другим законима нису била предмет којим сам се бавио, јер то није посао повереника за информације.
Дакле, иако Закон о концесијама, по мом мишљењу, њима, поред осталог јемчи право на информације о овом послу, при доношењу одлуке се нисам тиме ни руководио. Бавио сам се правом јавности, правом сваког да зна, и у том контексту, за мене је било ирелевантно да ли је жалбу потписао председник Скупштине Војводине или рецимо господин Жарковић.
У решењу које сам донео недвосмислено сам изразио став да увек када се, као у случају концесије за аутопут, неком ставља на располагање изузетно вредан друштвени ресурс, јавност мора да зна под којим условима се то чини и став да у конкретној ситуацији право јавности да зна очигледно претеже над разлозима сасвим апстрактне „поверљивости”.
Будући да сам оценио да је због различитих изјава неких функционера могло у јавности доћи до неразумевања и нејасноћа у вези са извршењем налога које сам дао и у вези са „тајношћу” уговора, дао сам накнадно и јавно саопштење које Драгољуб Жарковић назива сочињенијем и за које оцењује да „врви од замршеног административног и бирократског текста”. Како сматрам да је неспорно право новинара да критикује сваког функционера, уздржаћу се од било какве оцене основаности ове критике и позвати цењене читаоце „Политике” да се са садржином саопштења упознају на веб-адреси www.повереник.орг.yу.
Прилично сам сигуран да ће га разумети другачије него Жарковић. Саопштење није писано на духовит и жовијалан начин, а није ни у стиховима. Писано је сувим, за лаике одбојним, правничким језиком, што је неминовна последица чињенице да се повереник бави управо применом права, а не нечим другим.
Повереник за информације обавезан је да поступа у складу са Законом о слободном приступу информацијама, добрим или лошим, а не у складу са било чијом представом о његовој улози, укључујући и ону коју има гдин. Жарковић. По закону, повереник само одлучује о праву. Нема ни фактичке могућности ни правних овлашћења да сам извршава своје одлуке. Орган коме је дао налог по закону је обавезан да по њему поступи, а ако то не учини Влада Србије, опет по закону,
дужна је да обезбеди извршење поверениковог решења.
Мислим да је прилично очигледно ко се како у овом случају односи према закону. Зато је очигледно и то да се господин Жарковић овог пута свесно определио да иронизује на рачун оног ко поступа по закону иако је, без своје кривице, слабији, а уздржао се од иоле критичкијег коментарисања поступака оних који закон не поштују, али су моћни. То јесте лакше и без ризика, али, бар ја тако мислим, не приличи новинарима његовог формата.
Родољуб Шабић, повереник за информације, Београд