21.05.2007.
Извор: Блиц
Својевремено је П. Стјуарт, судија Врховног суда САД, рекао: „Кад је све поверљиво, онда ништа није поверљиво, а систем постаје такав да га цинични и немарни игноришу, а с њим манипулишу они чији је циљ да заштите себе или сопствену корист“. Иако изнет поводом једног, конкретног „топ сецрет“ предмета, ово је један од оних ставова који су актуелни за свако време и у свим срединама. И наша стварност то потврђује.Како вам, са становишта права, али и елементарне логике, на пример изгледа то да је удружењу бубрежних болесника недоступан уговор о ремонту апарата за хемодијализу јер је „пословна тајна“? Или да се синдикатима из истог разлога ускраћују копије уговора о продаји предузећа. Или да су „строго поверљиви“ подаци о јавним набавкама. Или да се иза „службене тајне“ крију подаци о крађи на наплатним рампама на аутопуту. Или да су „тајна“ подаци о платама и трошковима репрезентације руководстава државних предузећа или о спонзорствима која, ко зна коме дају. Или да су и годинама након смрти неких наших новинара, подаци о томе шта (ни)је предузето тим поводом – „службена тајна“. Или… Или је сасвим очигледно, да се ради ефикасног супротстављања злоупотребама и корупцији мора елиминисати она „поверљивост“ која, уз сву штету коју прави, још и вређа здрав разум и достојанство јавности и грађана. Родољуб Шабић Повереник за информације