Presedan

Sud u Podgorici nije do kraja rešio stvar. Samo je poništio rešenje kao nezakonito, jer nije dokazano „da bi po interese nacionalne bezbednosti obelodanjivanjem informacije nastala šteta znatno veća od javnog interesa za njenim objavljivanjem“ i naložio da se donese novo. Kakvo će biti novo rešenje zasad možemo samo da pretpostavljamo. U svakom slučaju, ostvarivanje jedne od mogućih pretpostavki imalo bi za posledicu izuzetno neobičan kuriozitet. Odluka srpskog poverenika poslužila bi kao „presedan“ u međunarodnim relacijama, iako prethodno u domaćoj državi nije izvršena. Teško je naći sličan primer. Na prvi pogled može da izgleda poželjno, laskavo i lepo biti „vlasnik“ retkog, zanimljivog presedana. Ipak, za primenu Zakona o slobodnom pristupu informacijama mnogo je važnije da stvari idu običnim, logičnim, redovnim, normalnim tokom. Zato je na drugi, ozbiljniji pogled jasno da bi „presedan“ za nas više bio razlog za zabrinutost nego za zadovoljstvo.