Ипак, објављивање ЦПИ код нас није привукло пажњу какву заслужује. Агенцијске вести и медијски извештаји остали су, углавном, на фактографском нивоу, аналитички коментари били су ретки, а посебно забрињавајуће је што су сасвим изостале ма какве реакције или најаве мера од стране одговорних у власти. То, свакако, није добро, утолико пре што је само нешто раније слично третиран и Извештај ГРЕЦО (Иницијатива групе земаља СЕ за борбу против корупције). Штета, јер ЦПИ и Извештај ГРЕЦО-а, с различитих аспеката, нуде мноштво важних информација у вези са корупцијом. Ови извештаји су комплементарни и дају комплексну слику о корупцији код нас.
У ЦПИ наша земља је ове године добила оцену 3,0 и пласирала се на 90-92. место. Оцена је боља од прошлогодишње 2,8, а пласман такође бољи од лањске деобе 97-103. места. И овогодишњом оценом потврђен је континуитет раста, иначе карактеристичан за цео постмилошевићев период. Постоје ли разлози за задовољство? Њих треба ценити у светлу још неких чињеница. Јер, иако је оцена 3,0 боља од прошлогодишње, оно нас ипак сврстава у категорију земаља у којима се корупција отела контроли. Дакле, не само да су оцене у борби портив корупције високо ефикасних земаља за нас недостижне, него смо још увек изузетно далеко од фамозних 5,0, односно оцене која одговара корупцији сведеној у подношљиве оквире. Што се места на ранг листи тиче, оно има крајње релативну вредност. Јасно, боље је са 5,0 бити на 95, него са 3,0 на 90. месту. Успут, и за овогодишњу деобу 90-92. места са Габоном и Суринамом, карактеристично је исто што и за неколико претходних – конкуренција углавном афричких и азијских земаља. То што је сачуван какав-такав тренд поправљања оцене представља скромну, али неспорну вредност овогодишњег резултата, али је при том нужно имати у виду да је тај тренд, нажалост, толико спор да је тешко и предвидети када би нас могао довести до резултата којим бисмо могли, односно смели бити задовољни.
Ако треба веровати у ЦПИ, а треба, намеће се закључак да су нам далеко бољи резултати у борби против корупције дословно неопходни. Извештај ГРЕЦО-а би, у том контексту, требало да буде од несумњиве користи, будући да осим евалуације досадашњих активности садржи и сасвим конкретне препоруке. Додуше, најмање трећина њих морала је одавно бити сувишна, а сама чињеница да је ГРЕЦО морао да их предлаже за нас представља бламажу и баца сенку на стварну спремност одговорних да се корупцији супротставе. ГРЕЦО, на пример, инсистира на увођењу институције Омбудсмана. А по нашем закону морали смо омбудсмана изабрати пре више месеци. ГРЕЦО тражи успостављање државне ревизорске институције. И ово смо, по нашем закону, морали урадити пре пола године. ГРЕЦО тражи да се прошири примена Закона о спречавању сукоба интереса. Овај закон, донет пре више од две године, после бројних непотребних иницијалних проблема почео је да даје резултате. Ипак, недавно је предложен закон о антикорупцијској агенцији који не само да ће анулирати закон о решавању сукоба интереса, већ и довести у питање остварене резултате. ГРЕЦО тражи да се обезбеди правна заштита инсајдера. Још пре две године, приликом усвајања Закона о приступу информацијама, такво решење налазило се у предлогу закона и избачено је без правог образложења. ГРЕЦО тражи едукацију кадрова у органима власти и грађана за примену закона о слободном приступу информацијама. Таква едукација је нашим законом предвиђена као обавеза органа власти. Лоше је поштована, повереник за информације упозоравао је више пута, али надлежни нису реаговали. ГРЕЦО тражи да се донесе акциони план за спровођење националне стратегије за борбу против корупције. Већ смо готово заборавили када је поменута стратегија усвојена, али акциони план, без кога је она мртво слово на папиру, није.
Робустна корупција јесте велика опасност за свако друштво, односно државу, али још већу опасност представља неодговорност, односно одсуство спремности одговорних да по корупцији ударе онако како је то и нужно, а могуће.