– Nisu u pitanju polovični odgovori, već prosto ignorisanje zahteva da se dođe do informacije. Tako je svuda, od ministarstava do javnih preduzeća u opštinama u unutrašnjosti.
Na osnovu dosadašnjeg iskustva, s kojim institucijama ima najviše „problema“ i koje su opštine u kojima se „ćuti“?
– Još je rano govoriti pojedinačno o nekome. Ali, svi bez izuzetka, nisu do kraja korektni prema zahtevima građana. Zakon im garantuje pravo na informaciju, a ja sam tu da im pomognem.
A koliko njih zaista zna šta im Zakon nudi?
– Zanimljivo je da, po rezultatima anketa, više od 80 odsto građana u Srbiji misli da je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja dobar i potreban, da omogućava kontrolu rada vlasti, borbu protiv korupcije, a svega 30 odsto je upoznato da Srbija takav Zakon ima. Još gore je što samo osam odsto zna šta može da ostvari tim Zakonom.
Ko Vam se najčešće obraća?
– U ukupnom broju zahteva koje sam dobio, suprotno očekivanjima, a očekivao sam atak nevladinih organizacija i medija, interesantno je da ima najviše zahteva običnih građana.
Jeste li primetili da se javljaju isti ljudi?
– Da, ima onih koji se po nekoliko puta javljaju. Borci za zaštitu životne okoline i društva za zaštitu životinja su vrlo aktivna. Oni traže informacije o projektima za zaštitu životne sredine, interesuju se za postupanje sa psima lutalicama kod lokalnih organa i veterinarskih stanica, a onda kod Ministarstva za poljoprivredu.
Mogu li novinari da Vam se obrate, ukoliko im neko ne omogućava informaciju?
– Naravno. Zakon jemči to pravo svima, pa čak i strancima. Problem sa medijama jeste taj što novinari najčešće podnose usmene zahteve, pa kad zatražite zaštitu prava, teško je dokazati da ste zahtev podneli i taj neko može reći da ga nikad ništa niste pitali. Uvek je dobro imati bar pismenu belešku da je taj zahtev primljen.
V. N.