Допринос грађана

Пре неки дан доктор Н.Н. ми је упутио е-маил у коме стоји: „Ево, по повратку са годишњег одмора сазнао сам да су, за то време, протоколи Хитне медицинске помоћи изненада враћени. Не знам да ли је то резултат неке иницијативе из ваше канцеларије или је једноставно неко од мојих сарадника на послу само дојавио МУП-у да је покренуто питање, па су ови протоколе брже-боље вратили“. Не мислим да за то имам неку посебну заслугу, јер без правних и фактичких могућности да као државни орган реагујем, једино што сам урадио јесте то да сам о проблему проговорио јавно, а не знам да ли они који су се „бавили“ протоколима баш прате „Блиц“ или Блог Б92. Али, вест ме је обрадовала јер, шта год да је разлог, добро је да су протоколи опет на правом месту. А још боље то што овај догађај упућује на нешто кад су у питању људска права, изузетно битно. То – да у борби за остваривање и заштиту људских права одлучујући допринос дају сами грађани. Њихова спремност да ради остваривања и заштите тих права укажу на проблеме, да отворено говоре о њима, да траже њихово разрешавање, да инсистирају на томе није једина, али је бар у овом тренутку основна, најбитнија претпоставка да на том плану ствари код нас коначно крену набоље.