Извор: Данас
Данас - Зашто нам је потребан савремени закон о тајнама
Случај Катарине Ган
Пре три године, почетком 2003, Катарина Ган, службеник Џенерал Комјуникејшна, фирме која је прикупљала и анализирала податке за потребе Владе Велике Британије, бирајући између обавезе према послодавцу и обавезе према савести, изабрала је ово друго и учинила нешто што је тада добро потресло међународну јавност. Дошла је у посед документа који је говорио о постојању плана влада Велике Британије и САД да прислушкују дипломате из земаља које су имале своје представнике у Савету безбедности Уједињених нација. Сматрала је својом обавезом да упозна јавност са овим и документ је проследила новинарима.Јавност је била шокирана, владе две велике силе биле су изложене бламажи, у значајној мери уздрман је и однос јавности према оном што је био основни рацио мутних активности, настојање двеју сила да Савет безбедности изгласа Резолуцију против Ирака. Катарина Ган је, због одавања државне тајне, оптужена за шпијунажу. Ипак, почетком 2004. оптужба је повучена.
Случај Катарине Ган отвара многа питања, значајна за остваривање идеја као што су слобода приступа информацијама, демократска контрола власти, отворено друштво.У нашим условима за размишљање о овим идејама, на срећу или пре нажалост, нису потребни примери из туђе праксе какав је, рецимо, случај Катарине Ган. Имамо ми и своје, ништа мање индикативне, напротив.
Код нас је пре неколико година Владан Влајковић, бивши подофицир Војске Југославије, објавио књигу "Војна тајна". Књига углавном садржи стенографске белешке са затворених састанака колегијума Генералштаба из периода од почетка напада НАТО на СРЈ до августа 2001. Садржина тих докумената указује, поред осталог, и на то да се војни врх бавио и активностима, као што су ометање медија, прогон новинара, тајно праћење и прислушкивање и слично.
Влајковић је осумњичен за одавање војне тајне. Био је ухапшен и потом пуштен, али је његова књига још увек заплењена, а, за разлику од Катарине Ган, поступак против њега није обустављен.
Овај случај отвара мноштво питања политичког, моралног, етичког или правног значаја. За ову прилику из тог мноштва, као посебно актуелна, могли бисмо издвојити два.
Прво, да ли се сваки документ, који је добио статус тајне на основу одлуке надлежног државног органа, заиста може сматрати тајним. Нарочито, ако тај статус служи зато да би се прикрило или спречило откривање незаконитог поступања саме власти? И друго, да ли људи који "пробију" такву тајност, због тога могу, односно треба да сносе консеквенце?
У вези са првим питањем, нужна претпоставка је уважавање чињенице да тајне оправдано постоје и у најотворенијим друштвима. Једноставно, постоје ситуације када је потребно и оправдано, бар за извесно време, ограничити приступ јавности неким информацијама.
Оно што је битно, то је чињеница да тајна, односно статус поверљивости, треба да обезбеђује стварни, реални, а не претпостављени или имагинарни интерес, и то интерес који је у конкретној ситуацији претежан у односу на интерес јавности да зна. У ту сврху, у међународној, упоредној пракси приступа информацијама одавно је афирмисан став да законом утврђени разлози за ограничење приступа јавности не делују аутоматски. Они само дају могућност да се приступ информацијама ограничи, и то под претпоставком испуњења услова из, за ту сврху установљеног, "троделног теста". Дакле, приступ информацијама ограничиће се ако су кумулативно испуњена три услова. Прво, ако се то чини ради заштите неког од у закону набројаних интереса (чл. 9, 13 и 14 Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја); друго, ако би услед приступа јавности тај интерес био озбиљно повређен и треће, ако је, по мерилима демократског друштва, неопходно ускратити приступ информацији.
Тајна, дакле, треба да буде озбиљна ствар. Она треба да је у функцији заштите важних, признатих друштвених интереса, а не у функцији слепог традиционализма, конзервативизма и глупости. Наше законодавство и посебно пракса, често нису с тим у складу. То је могуће илустровати готово баналним примерима. Јеловници у војничким кантинама који носе ознаку поверљивости. Тајне цене брашна или пекмеза у поступку набавке прехрамбених производа за одређене потребе. Службена преписка тривијалне, али ипак строго поверљиве садржине. Поверљиви, а одавно најширој јавности познати акти. Или, чак поверљиве позивнице за јавне приредбе. На не тако очигледан, али зато много драматичнији начин, на проблем тајности указале су, на пример, "панцир", афера или случај са ангажовањем сателита за потребе одбране. Уосталом, и бројни други случајеви јавних набавки, односно располагања државним средствима, у којима је приступ јавности ограничаван са позивом на овај или онај интерес.
Али, уместо да лицитирамо са ситнијим или крупнијим појединачним примерима, боље је да констатујемо неколико ствари од општег значаја. Прво, изузетно је тешко чак и утврдити колико прописа се код нас бави дефинисањем тајне, односно поверљивости. Уместо релативно једноставног и консеквентног система норми имамо неконзистентни конгломерат, често и контрадикторних прописа. Друго, поред проблема са утврђивањем праве садржине појма тајне, евидентан је и проблем процедуре. Тешко је на поуздан начин утврдити ко све и по ком поступку може да да и даје одређеној информацији статус тајне. Треће, немамо, чак ни у рудиментарном облику, механизам који би се на глобалном нивоу бавио контролом ове сфере.
Код оваквог стања ствари, и хипотетички и реално, могуће је да се одређена информација прогласи тајном, само зато да би се прикрило недопуштено, односно незаконито поступање органа власти, односно носилаца функција. Овако нешто се, бар у демократском друштву, не би смело толерисати. Зато је јасно и какав је одговор на наше друго питање. Они који су "пробили" тајност зато да би указали на незаконито и недопуштено поступање неких који су се иза те тајности крили, не би због тога смели сносити никакве негативне консеквенце.
А, закључак се намеће. Потребно је донети савремен закон о тајнама и класификацији тајни. И потребно је наставити процес измена у релевантним законима, с циљем да се искључе ма какве негативне консеквенце за људе који су повредили обавезу чувања тајне да би јавност упознали с тим да се иза "тајне" крије незаконито поступање. Уосталом, на овом плану су први, добри али недовољни потези већ повучени. Мислим на измене које су извршене у кривичном законодавству. Али, потребно је више. Потребно је усвојити и решења која ће отклонити могућност других непријатних консеквенци, материјалне, административне или радно-правне природе. И то не толико због правичности колико због активирања потенцијала какав, у борби против корупције и других недопушених активности, има само јавност. Аутор је Повереник за информације
