Да ли грађанин може да поднесе захтев за покретање прекршајног поступка против државног органа који на својој веб страници није објавио, или није ажурирао информатор о раду или нема своју веб страницу, а није, како је прописано, затражио од другог одговарајућег државног органа да објави информатор о његовом раду?
Одговор:
Питање овлашћења за подношење захтева за покретање прекршајног поступка уређено је Законом о прекршајима, којим је, у члану 179, утврђено да захтев за покретање прекршајног поступка подноси овлашћени орган или оштећени, док се оштећеним, на основу члана 126. став 1. истог закона, сматра лице чије је какво лично или имовинско право повређено или угрожено прекршајем.
Да ли се одређено лице може сматрати оштећеним у смислу Закона о прекршајима, одлучује суд надлежан за вођење прекршајног поступка.
Врховни касациони суд, поред осталог, предузима активности у циљу уједначавања судске праксе судова у Републици Србији. У том смислу, Врховни касациони суд је, по иницијативи Повереника, усвојио правни став II СУ-17157/16 од 6. 12. 2016. године, према коме ускраћивање адекватног одговора тражиоцу информације представља повреду личног права, па је тражилац информација оштећени и увек је овлашћен да поднесе захтев за покретање прекршајног поступка по члану 180. став 1. Закона о прекршајима, јер Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја није одређено да је за покретање прекршајног поступка искључиво овлашћен орган из члана 179. став 2. Закона о прекршајима. Наведени правни став не даје одговор на питање ко је овлашћен да поднесе захтев за покретање прекршајног поступка када државни орган није објавио информатор о свом раду.
С обзиром на то да материја која се односи на процесна питања прекршајног поступка није обухваћена Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја, на та питања, укључујући и питање активне легитимације за подношење захтева за покретање прекршајног поступка у случајевима предвиђеним казненим одредбама поменутог закона, одлучује надлежни прекршајни суд, у складу са Законом о прекршајима.
Са становишта надлежности Повереника, истиче се да је право на приступ информацијама од јавног значаја, као људско право, зајемчено чланом 51. став 2. Устава (у оквиру права на обавештеност), којим је прописано да свако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима је поверено вршење јавних овлашћења, у складу са законом. Право на приступ информацијама од јавног значаја је, према томе, лично право, а Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја јесте закон који уређује његово остваривање и заштиту.
У складу с концепцијом Закона, када се ради о приступу информацијама насталим у раду или у вези с радом органа јавне власти који припадају категорији државних органа у смислу члана 3. тачка 1. Закона (државни органи, органи територијалне аутономије, органи локалне самоуправе и организације којима је поверено вршење јавних овлашћења), право се остварује на два начина: подношењем захтева за приступ одређеној информацији којом тај орган располаже, и/или увидом у информатор о раду органа.
Следствено томе, полазећи од чињенице да, сагласно Уставу и овом закону, свако има право на приступ информацијама од јавног значаја које су настале у раду или у вези с радом државног органа, неизвршавање обавезе органа у погледу поступања по захтеву за приступ информацији од јавног значаја, као и неизвршавање обавезе органа у погледу израде и објављивања информатора о његовом раду, представљају повреду личног права, која је санкционисана казненим одредбама Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја. У складу с тим, мишљење Повереника јесте да поменути правни став Врховног касационог суда треба аналогно применити на случај неизвршавања обавезе државног органа у погледу израде и објављивања информатора о раду.
(фебруар 2017.)
