„Реч је о трећој верзији која, иако измењена, изражава континуитет са две раније представљене, лоше и напуштене верзије закона. Евидентно је, уосталом, било је неизбежно, да је министарство иако је одбацило огроман број примедби учесника у јавној расправи, ипак велики број морало и да прихвати. Тако су отклоњени неки недостаци и пропусти, укључујући и неке који су били дословно скандалозни. Али, и након тих корекција, ова последња верзија је остала испод потребног минималног и прихватљивог нивоа.
Повереник ће у року утврђеним Пословником доставити обимно мишљење о Нацрту закона и јавно га објавити, али овом приликом указује да је већ на први поглед јасно да је реч о тексту који игнорише најважније примедбе, не само Повереника него и великог броја учесника у расправи, који је практично неупотребљив и чије усвајање би унело додатну конфузију у иначе конфузан правни поредак и озбиљно угрозило заштиту људских права.
Посебну пажњу заслужује оцена министарства да је реч о тексту „усаглашеним са коментарима Европске комисије и Eurojust-а“. Минимум коректног односа према јавности подразумева да министарство објави та мишљења, односно коментаре субјеката на које се позива. Ово поготово имајући у виду да министарство до сада та мишљења не само да није помињало него је, шта више, на захтеве за слободан приступ информацијама у вези с тим изричито одговорило да мишљење није добило.
Имајући у виду незваничне али поуздане информације с тим у вези, повереник оцењује да тврдња министарства не одговара истини и да би нас могла довести у још једну, ни мало пожељну ситуацију штетну и по права грађана и по углед земље, попут оних са готово трагикомичним разликама у „тумачењу“ оцена ГРЕКО-а у вези са поштовањем препорука у борби против корупције или ставова Венецијанске комисије у вези са амандманима на Устав.“