Родољуб Шабић је нагласио да је Србија међу првим европским земљама која ће имати биометријске личне карте, али и једна од последњих која нема закон о заштити података о личности, указујући да „нико није ни тражио од Србије да личне карте буду биометријске“. Као пример парадокса Шабић је навео да многи државни функционери нису ни најмање расположени да пружају информације о висини плата, док постоји велико интересовање за ширење личних података грађана.
Према његовим речима, све информације које држава има у поседу треба да буде доступне јавности, изузев малог броја, међу којима су управо подаци о личности.
Највећа сила данас, како је објаснио, јесте контрола, могућност дистрибуирања и манипулисања информацијама.
Заштитник грађана Саша Јанковић замерио је што пре доношења Закона о личној карти није урађена озбиљна анализа и безбедносна процена о рањивости система за чување података о могућим злоупотребама.
– Држава, када уводи мере које доводе у питање слободе грађана, мора то да ради само са јасним разлозима и оправдано – нагласио је Јанковић. Он је подсетио да подаци могу по Уставу Србије да се користе осим за сврхе за коју су прикупљени и у случају кривичног гоњења и заштите безбедности Србије.
Дејан Миленковић из Комитета правника за људска права навео је да Србија нема општи законски оквир којим би било регулисано питање држања, обраде и коришћења података о личности. Он је подсетио да је 1998. усвојен Закон о заштити података о личности, али да никада није примењиван. Како је објаснио, нови Предлог закона о заштити података о личности налази се у скупштинској процедури и највероватније ће бити усвојен по хитном поступку.
Миленковић је оценио да би неадекватна заштита података водила ка томе да неки центри моћи блиски МУП и безбедносним службама могу да, на пример, објављују личне податке грађана.
Јавну расправу Биометрија, безбедност и људска права организовао је Центар за цивилно-војне односе.