Neke (ne)bitne stvari

Naprotiv, tretirano je kao pitanje od izuzetnog značaja za celo društvo, pitanje od čijeg rešavanja umnogome zavisi odnos i prema prošlosti, i prema budućnosti zasnovanoj na idejama pravde, demokratije i ljudskih prava. S tim u skladu Nemačka je angažovala resurse koji su iz naše perspektive teško zamislivi. U jednom trenutku u Povereništvu za rukovanje dosijeima Štazija radilo je čak 3.500 ljudi, a čak i danas, kada je dobar deo problema rešen, tamo radi oko 2.000 ljudi sa budžetom od oko 100 miliona evra. Nama, na sreću, nisu potrebni ni izbliza takvi resursi. Ali, izvesno je da ni oni koji su nužni nikako ne mogu biti zanemarljivi. Zato, nešto prosto bode oči. Iako bi svaka ozbiljna rasprava o Zakonu o dosijeima tajnih službi, u poslednje vreme više puta najavljivanog, morala podrazumevati postojanje jasne predstave o potrebnim kadrovskim, logističkim, materijalnim i drugim resursima i spremnost da se ti resursi zaista obezbede, ipak se te stvari praktično i ne spominju. “Rasprava” ih “tretira” kao potpuno nebitne. Zar nije u dovoljno prilika potvrđeno da čuveni “metodološki pristup” u stilu “lako ćemo” ne može dati potreban rezultat? Ali da može kompromitovati i najbolju ideju.