Више јавно тужилаштво је претходно одбило захтев тражиоца информације уз образложење да је реч о предмету који је формиран на основу извештаја Агенције за борбу против корупције који се води под ознаком „строго поверљиво“, па је тражилац информација поднео жалбу Поверенику.
У току поступка Тужилаштво није пружило никакав доказ, никакву конкретну информацију у прилог томе да је класификовање као „строго поверљиво“ извршено на начин који би бар формално био у складу са Законом о тајности података. Није конкретизовало ни када, ни који орган (Тужилаштво, Агенција или неки трећи) је наводно извршио класификацију. Није пружило никакав доказ да уопште постоји одлука о утрђивању поверљивости која је ,по чл. 11. Закона о тајности података, обавезна.
Наравно, чак и да је Тужилаштво пружило доказе о томе да је класификовање информација као „строго поверљивих“ извршено макар формално у складу са законом, оно би и даље, да би оправдано ускратило информације, било дужно, како је то прописано чл. 9 Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, да докаже да би одавањем тражених информација могле наступити тешке правне или друге последице по интересе заштићене законом.
Тужилаштво то није учинило, а у конкретним околностима то није ни могуће.
Закон о тајности података предвиђа да се статус „строго поверљиво“ може дати одређеним информацијама ако је то нужно „ради спречавања тешке штете по интересе Републике Србије“.
Тврдња да би по интересе Републике Србије, због саопштавања јавности информација о броју предмета или о томе да ли је Тужилаштво нешто предузимало поводом сумњи у законитост стицања имовине или извршења кривичног дела од стране било ког функционера, могла наступити било каква, а поготово „тешка штета“, сасвим очигледно је у сукобу не само с правном, него и елементарном логиком.