Niske kazne nema ko da naplati

Beograd

Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja se primenjuje i zahvaljujući tome je postalo jasno da ga je neophodno menjati. Da građani nisu tražili informacije i žalili se povereniku, analiza njegove primene ne bi ni došla do zaključka da su neophodne izmene.

Za 18 meseci primene postalo je, naime, jasno da su kazne za prekršioce niske ali da nema ko da ih naplati, jer Ministarstvo kulture i medija nema kadrove ni kapacitet za praćenje sprovođenja zakona. Posle intenzivne kampanje poverenika Rodoljuba Šabića, sve je više državnih organa koji objavljuju i ažuriraju informatore o radu, novinara i građana koji traže i dobijaju informacije i sve je više ljudi koji znaju svoja prava.

Istovremeno, pojedini državni organi ignorišu zakon i čak omalovažavaju one koji traže informacije, podaci dobijeni po zakonu vise na banderama među umrlicama, a novinari i političari se svađaju oko toga šta je javna informacija a šta zalaženje u privatnost. Konačno, analiza primene zakona pokazuje da je neophodno obezbediti kontrolu, uključujući i mehanizme prekršajne odgovornosti i utvrđivanje kataloga svih subjekata na koje se zakon odnosi.

Nadležno Ministarstvo kulture ne može da uradi taj posao i zbog toga je pokrenuta inicijativa za izmenu zakona, kako bi kontrolu primene zakona sprovodilo Ministarstvo za državu upravu i lokalnu samoupravu. Takođe, zakonom su predviđene veoma niske kazne (od 5.000 do 50.000 dinara) za odgovorno lice u državnom organu koji ne izradi informator sa propisanim podacima o svom radu, ili ne podnese izveštaj povereniku za informacije od javnog značaja o primeni zakona. Zbog „ćutanja“, odnosno zbog nedavanja informacije od javnog značaja od usvajanja zakona (novembar 2004) Ministarstvo kulture nije pokrenulo nijedan prekršajni postupak.

Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić kaže da je nepokretanje prekršajnih postupaka u stvari poziv za kršenje zakona i da se u praksi to i dešava. Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja je veoma važan antikorupcijski propis, koji daje pravo građanima da saznaju sve o radu državnih organa na svim nivoima vlasti tako što će sami tražiti informaciju.

Poznavaoci materije se slažu da najveće zasluge za sprovođenje zakona ima poverenik Rodoljub Šabić koji redovno obaveštava i građane i nadležne državne organe o pravima i obavezama koje imaju, ističući pritom da je javnost rada jedan od najmoćnijih mehanizama za suprotstavljanje korupciji. U prva dva meseca ove godine primetan je rast traženja informacija od javnog značaja.

Građane najviše zanimaju informacije u vezi sa raspolaganjem budžetskim sredstvima, donacijama, platama funkcionera, broju zaposlenih u državnim organima, javnim nabavkama i raznim dozvolama koje izdaju lokalne vlasti, na primer, za gradnju. U izveštaju od radu Službe poverenika za informacije od javnog značaja zaključeno je da još ne postoji zadovoljavajuća spremnost državnih organa da omoguće pristup informacijama o svom radu koje moraju da budu dostupne javnosti.

Krajem januara istekao je rok do kada su svi državni organi bili obavezni da objave informatore o svom radu i podnesu izveštaje o primeni zakona, ali građani Srbije još ne mogu putem Interneta da se obaveste o načinu njihovog rada i organizovanja. Šabić ističe da nikada ne treba tolerisati neizvršavanje zakonskih obaveza i da većina javnih preduzeća uz javna ovlašćenja raspolaže i velikom državnom imovinom, zbog čega pristup javnosti informacijama o njihovom radu ima višestruki značaj. On je više puta naveo da poverenik može, ukoliko opomenuta preduzeća ne izvrše obaveze, i formalno to da naredi, a da je u krajnoj instanci izvršenje tih rešenja dužnost Vlade Srbije. Kao osnovni problem poverenik navodi nedovoljno znanje nadležnih u organima vlasti o zakonu. Država bi, smatra poverenik, trebalo da učini sve da se pripremi kampanja edukacije na svim nivoima, uz učešće medija i nevladinih organizacija.

Kao pozitivan primer državnog organa, Šabić izdvaja Skupštinu Srbije koja je među prvima objavila informator sa svim podacima o radu Skupštine. Tako građani Srbije putem Interneta (www.parlament.sr.gov.yu) mogu sami da izračunaju plate poslanika i drugih zaposlenih, koliko je novca i za šta potrošeno, šta je i kako Skupština nabavljala, koliko na kojim radnim mestima ima zaposlenih…

Taj informator se redovno ažurira i zaista je pravi primer ostalim državnim organima, jer navodi šta se tokom 2005. godine u Skupštini Srbije trošilo, u kojim su garažama parkirali poslanici, u kojim hotelima noćili. Nadležni u parlamentu navode da su se pri izradi informatora rukovodili pitanjima koja građani najčešće postavljaju, odnosno traže na uvid, a najveći broj se odnosi upravo na poslanička primanja. Beta