Obrt u odsustvu vlasti

Rešenja Poverenika su obavezujuća za organe vlasti na koje se odnose. Obavezujuća su ne zato što tako ja mislim, već zato što je to izričito utvrđeno čl. 28. Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Zato je nepostupanje organa vlasti po tim rešenjima zapravo svesno kršenje zakona. Iako nije logično očekivati da organi vlasti krše zakone i ne izvršavaju obaveze, ni to se ne može apsolutno isključiti. Zato je zakonodavac u drugom stavu pomenutog člana predvideo obavezu Vlade da u slučaju potrebe obezbedi izvršenje rešenja Poverenika. Nažalost, Vlada se prema ovoj svojoj obavezi, u dosadašnjoj primeni Zakona, odnosila krajnje nekorektno. Od više desetina slučajeva kada su od nje građani, novinari, NVO ili neko drugi tražili da obezbedi izvršenje rešenja Poverenika, ona to nije učinila ni jedan jedini put. A budući da Poverenik nema na raspolaganju nikakva ni pravna ni faktička sredstva da sam to učini, jedan broj njegovih rešenja ostao je neizvršen.

Ovo pitanje, sa kvantitativnog aspekta posmatrano možda nema, ali sa stanovišta principa sigurno ima veliki značaj. Naime, u dosadašnjoj praksi Poverenika za informacije obrađeno je oko 4.500 predmeta, najvećim delom žalbi. Preko 90 odsto slučajeva okončano je tako što je tražilac informacije dobio informaciju koja mu je prethodno, pre žalbe Povereniku, bila uskraćena, a da u većini slučajeva čak nije ni bilo potrebno donositi formalno rešenje, bila je dovoljna i sama intervencija Poverenika. U tom kontekstu broj od 100 do 200 neizvršenih rešenja ni apsolutno ni relativno nije dramatično veliki. Ali, iako se radi o samo nekoliko procenata od ukupnog broja slučajeva, ne bi se nikad smeo potcenjivati principijelni značaj nepostupanja po nalogu, koji je po zakonu obavezujući.

To je i bio razlog zbog kog sam se, kad to već nije htelo ili nije moglo da uradi Ministarstvo za kulturu (i informisanje) u čijoj je to nadležnosti, sam upustio u „akciju upozorenja“ i poslao pisma na 119 adresa. Verovao sam da neće biti uzaludno. I nije bilo. Rezultat je to što je konačno izvršeno više desetina neizvršenih rešenja, uključujući i neka „atraktivna“. Izdvojio bih jedan rezultat ove akcije, bar meni posebno zanimljiv, neobičan, čak pomalo bizaran. Odnosi se na grad Niš. Gradska vlast ovoga grada je nekakvim sticajem okolnosti hronično imala probleme sa primenom Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i sa izvršavanjem naloga Poverenika. Uvek je bilo neizvršenih naloga, bilo ih je čak nekoliko u trenutku kada sam uputio pomenuto upozorenje. Sada, prvi put nema nijedno neizvršeno. Ono što je zanimljivo, i čak provokativno jeste to što je do „kopernikanskog“ obrta u odnosu prema izvršavanju obaveza došlo u trenutku kada u Nišu i ne postoji vlast. Razume se, postoji i radi uprava, ali politička vlast još nije konstituisana. Ovaj potpuni obrt, „u odsustvu vlasti“ naravno, ne upućuje na (naivne) zaključke o (ne)potrebnosti političke vlasti, ali svakako asocira na to da je obaveza vlasti, ako želi da bude demokratska i da gradi pravnu državu, da u svakom trenutku razume i podržava primat zakona, prava i struke u odnosu na političke interese, konstelacije stranačkih snaga i voluntarizam.

„Normalno“, ni nakon upozorenja nisu sva rešenja izvršena. Javnost je i dalje uskraćena za neke informacije, iako je njihovo stavljanje na raspolaganje naloženo i rešenjem Poverenika za informacije, uključujući i neke za koje je sasvim očigledno da su par excelence od javnog značaja. Zar je sporno da su to na primer informacije o koncesiji za autoput, o više kapitalnih investicija u Beogradu i Srbiji, o prodaji Mobtela, o broju prisluškivanih građana, o raspolaganju državnim nekretninama, o nabavci famoznih „šarenih“ železničkih kompozicija, o broju i uzrocima smrti novorođenčadi…

U uređenoj državi, pa i državi koja to želi da bude, mora biti nesporno da je apsurdno, veoma štetno i krajnje neodgovorno da organi javne vlasti, bez obzira na to o kom nivou se radi, ne poštuju svoje zakonom utvrđene obaveze. Tako nešto se ne sme mirno tolerisati nikom, a posebno je neprihvatljivo da to rade državni organi, dakle oni koji bi u normalnom redu stvari morali imati posebnu ulogu i odgovornost u ostvarivanju principa zakonitosti. Uporno, protivno zakonu istrajavanje u neizvršavanju obaveza, i posle naloga nadležnog organa, ima za posledice štetu po ugled i poverenje u institucije i zakone Srbije.

Krajnje je neprimereno da značajan „doprinos“ takvim posledicama daju organi kao što su, recimo, Ministarstvo za infrastrukturu, MUP ili republički javni pravobranilac. Neprimereno u svakom slučaju, a posebno onda kada su predmet zahteva informacije za koje sasvim očigledno postoji veoma izražen, pojačan i naravno sasvim opravdan interes javnosti.

Neophodan nam je nov, demokratskim odnosima daleko primereniji odnos vlasti prema javnosti. Zato jedan od prioritetnih zadataka nove vlade mora biti i zaoštravanje odgovornosti za ovakve postupke. I naravno, mnogo odgovorniji odnos prema sopstvenim, zakonom utvrđenim obavezama u vezi sa obezbeđenjem pretpostavki za doslednu primenu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, obavezi Vlade da u slučaju potrebe obezbedi izvršenje rešenja Poverenika.