ODGOVORNOST – PRAVILO ILI IZUZETAK?

Ali jedna stvar u vezi sa njom, na žalost, jeste naša specifičnost. Manje više sve zemlje vode računa o tome kako utvrđuju uslove za nastupanje zastarelosti, imajući pri tome, pre svega, u vidu kadrovske, organizacione i procesne resurse sopstvenog državnog mehanizma za gonjenje i kažnjavanje prekršioca zakona. Vode, dakle, itekako računa da se institut zastarelosti nipošto ne pretvori u instrument robusnog izbegavanja odgovornosti. A činjenice govore da mi o tome malo, gotovo uopšte ne vodimo računa. I pre slučaja DRI i pored upozorenja građana i medija, civilnog sektora, Poverenika za informacije, Uprave za javne nabavke i drugih, zastarevale su bukvalno hiljade prekršaja iz Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Zakona o javnim nabavkama, Zakona o finansiranju političkih stranaka… , a sankcionisan samo simboličan broj.

Ako je već godinama očigledno da su uz preopterećenost prekršajnih organa, nespremnost za upuštanje u rad na tim „delikatnim“ predmetima i sl. i kratki rokovi nastupanja zastarelosti jedan od važnijih razloga zbog kojih izostaje odgovornost „moćnih“, moralo bi biti nesporno i da se ti rokovi moraju menjati. Prosto, mora biti pravilo da se za kršenje zakona snose zaslužene konsekvence, a mogućnost da se izbegnu samo izuzetak a ne obrnuto, pogotovo ako je reč o prekršiocima koji su birani i plaćeni upravo za to da obezbede primenu zakona.