Ограничавање права јавности – само изузетно, само ако је предвиђено законом и само ако је неопходно

„Устав Србије у члану 51. став 2. јемчи право на приступ подацима који су у поседу власти, у складу са законом. Закон о слободном приступу информацијама утврђује и разрађује ово право и поред тога у члану 8. изричито предвиђа да оно може бити ограничено само изузетно и само „ограничењима прописаним овим законом ако је то неопходно у демократском друштву ради заштите од озбиљне повреде претежнијег интереса заснованог на Уставу и закону“.

Одредбе уговора са субјектима из иностранства којима се предвиђа да су дословно све информације о правним пословима на које се односе поверљиве и да наша јавност ни једну информацију не може добити без дозволе страног партнера, су очигледно супротне одредбама устава и закона. Таквим уговорним одредбама дезавуише се одредбе нашег јавно правног поретка односно њихова примена ставља у зависност од воље страних партнера, што није прихватљиво.

Догађања у вези са овим случајем морала би да представљају упозорење на то да су сви наши органи власти дужни да своје поступање у потпуности ускладе са обавезама које имају по нашем Уставу и закону. То се, наравно, односи и на закључивање аранжмана са страним партнерима. Нигде у свету се комерцијалним уговорима не може задирати у јавно правни поредак. С тим у вези подсећам да и наш Устав предвиђа да чак и ратификовани међудржавни уговори морају бити у складу са његовим одредбама.“