U 2016. godini prvi put je došlo do smanjenje iz godine u godinu rastućeg procenta uspešnih intervencija Poverenika, on je sa 96% u prethodnoj smanjen na 92%. Iako se još uvek može govoriti o relativno visokom procentu uspešnosti, pad od 4% u toku jedne godine definitivno je zabrinjavajući.
Pad efikasnosti u zaštiti prava javnosti u najvećoj meri se mora objašnjavati odsustvom podrške koju su Povereniku bili dužni da pruže drugi državni organi. Ni upravna inspekcija u sastavu Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, nadležna za pokretanje prekršajnih postupaka protiv prekršioca zakona, ni pravosudni organi nisu imali ni izbliza adekvatan odnos prema činjenici da se zakon masovno krši. Prekršajni postupci pokretani su u broju višestruko manjem od broja realno počinjenih prekršaja, retko i selektivno, a okončavani u najvećem broju slučajeva nastupanjem zastarelosti.
Međutim, još važnije je odsustvo nužne i očekivane podrške, koji su procesu unapređenja prava javnosti da zna dužni najviši organi.
U 2016. godini Poverenik je bio prinuđen da u mnogo više slučajeva (ukupno 61) nego prethodnih godina, zahteva od Vlade obezbeđenje izvršenja i Vlada to nije učinila ni u jednom slučaju.
U 2016. godini, drugu godinu uzastopce, Narodna skupština, suprotno zakonu i sopstvenom Poslovniku, ne razmatra godišnje izveštaje Poverenika. Šta više, prvi put za 12 godina postojanja i delovanja institucije Poverenika, čak ni „matični“ skupštinski Odbor za kulturu i informisanje nije razmatrao poverenikov izveštaj.
Pored navedenog, zabrinjavajuće je održavanje nekih hroničnih problema u vezi sa ostvarivanjem prava javnosti da zna, odnosno ponovno pojavljivanje problema za koje smo se mogli nadati da su apsolvirani odnosno prevaziđeni. To posebno važi za probleme u ostvarivanju prava na pristup informacijama u vezi sa nekim krupnim, ekonomskim potezima države, odnosno organa vlasti, informacijama o raspolaganju velikim finansijskim ili materijalnim resursima. Ovi problemi, osim što su u više slučajeva za posledicu imali ozbiljne povrede prava javnosti da zna, imali su i druge nepoželjne posledice, pre svega po ugled u antikorupcijskom kontekstu, što je i u 2016. godini potvrđeno hronično lošom ocenom i pozicijom naše zemlje na Globalnom indeksu percepcije korupcije.
U oblasti zaštite podataka o ličnosti i u 2016. godini održavala se hronično loša, vrlo zabrinjavajuća situacija.
Naša zemlja se još uvek nalazi na samom početku procesa implementacije evropskih standarda zaštite podataka o ličnosti u pravni poredak i realni život. Nažalost, nužnost ubrzanja tog procesa se i dalje ni izbliza ne razume. Vlada Srbije ni u 2016. godini nije donela Akcioni plan za sprovođenje Strategije zaštite podataka o ličnosti usvojene pre šest i po godina. Usled toga Strategija je ostala samo „mrtvo slovo“ na papiru, a imajući u vidu protek vremena, danas je zastarela i neophodno je doneti novu.
U odsustvu ozbiljne Strategije i stvarne želje da se ona realizuje nadležni državni organi nedopustivo malo rade, tačnije, gotovo ništa ne rade na nužnom, daljem usklađivanju pravnog okvira, posebno Zakona o zaštiti podataka o ličnosti sa evropskim standardima, iako smo u tom pogledu u velikoj docnji. Vlada je još sredinom 2012. formirala Radnu grupu sa zadatkom da pripremi izmene i dopune Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, ali, ni nakon skoro pet godina to je ostalo bez očekivanih efekata. Vlada je u Akcionom planu za Poglavlje 23 svojevremeno utvrdila da će novi zakon biti donet do kraja 2015. godine i to na osnovu Modela koji je pripremio i stavio na raspolaganje Vladi Poverenik. Međutim, zakon nije donet, rok je pomeren za kraj 2016. godine, da zakon opet ne bi bio donet. Nije se čak pojavio ni bilo kakav formalan predlog zakona, a „radna verzija“ Nacrta koju je prezentiralo Ministarstvo pravde ne samo da skoro i nije imala dodirnih tačaka sa modelom Poverenika, nego nije sadržavala odgovore na praktično ni jedno od važnih, akutnih, u praksi otvorenih pitanja.
Posledice navedenog odnosa su i brojni ekscesi, odnosno povrede prava na zaštitu podataka o ličnosti, neki i izuzetno krupnih dimenzija ili značaja. To zahteva da se odnos države i društva u celosti prema zaštiti podataka o ličnosti, odnosno privatnosti uopšte, potpuno, iz korena promeni. To što su aktivnosti Poverenika na zaštiti prava višestruko uvećane ne treba, ne može i ne sme da služi za utehu, to je pre ozbiljno upozorenje. Nužne su i aktivnosti svih odgovornih. Država mora preduzimati ne mere koje su „ustupci“ međunarodnoj zajednici, već mere koje su izraz stvarne volje da se stanje menja na bolje i koje će biti potvrđene rezultatima. To imperativno traže i integracioni procesi naše zemlje sa EU i, što je još mnogo važnije, potreba unapređenja i zaštite ljudskih prava zajemčenih Ustavom Srbije.