Повереник забранио Министарству одбране да без одлуке суда обрађује податке из приватних инфо-телекомуникационих средстава

            Полазећи од наведеног, а имајући у виду одредбе чл. 41 Устава Србије, које јемче неповредивост тајности писма и других средстава комуницирања и предвиђају да је одступање дозвољено искључиво на основу одлуке суда, као и све релевантне одредбе Закона о заштити података о личности, пристанак садржан у предметној Изјави не може да представља ваљан правни основ за обраду података, те је, с обзиром да  представља ризик за повреду права великог броја људи, обраду података на основу њега, нужно забранити.

            Пристанак садржан у предметној Изјави не може представљати пристанак за обраду података о личности, не само из формалних разлога, прописаних одредбама чл. 10. и 15. Закона о заштити података о личности, већ ни из суштинских, јер не представља слободно дату изјаву воље, како због субординације у односу између запослених и послодавца, тако и због конкретних питања, која диспозицију самих лица искључују. Пристанак за обраду података о личности мора представљати слободно дату, неусловљену и недвосмислену изјаву воље лица, које је на адекватан начин и благовремено информисано о свим аспектима обраде његових података, и које не сме трпети никакве последице у случају ускраћивања или опозива пристанка, што овде очигледно није случај.

            Чињеница да је предметна изјава сачињена на основу наређења министра, које није достављено Поверенику, иако је исто изричито затражено, а које, према наводима Војног синдиката Србије, носи ознаку „Војна тајна – Поверљиво“ још више говори у прилог наведеном.