У пропратном писму, Повереник је још једном указао да је механизам принудног извршења решења Повереника, који он има на располагању, у пракси потпуно блокиран.
Новчане казне које Повереник може да изриче у функцији принудног извршења односе се на органе власти који су буџетски корисници. Ради утврђивања основице за изрицање новчаних казни прописаних Законом о општем управном поступку (казне су изражене кроз проценат прихода), Повереник се обраћао Управи за трезор и Министарству финансија Републике Србије, али је од истих добио одговор да такви подаци „не постоје“, јер Законом о буџетском систему „није дефинисан појам укупног прихода корисника буџетских средстава“. У одсуству наведених података, Повереник, наравно, није у могућности да доноси решења о изрицању новчаних казни којима би се извршеник евентуално принудио на извршење решења.
Поред тога, чак и када би Повереник и располагао потребним подацима за доношење решења о кажњавању, извршење тих решења била би ствар „добре воље“ извршеника, с обзиром да су се сви потенцијално надлежни за принудно извршење новчаних казни које би Повереник изрицао изјаснили да „нису надлежни“ (основни судови – према ставу Врховног касационог суда, Пореска управа, Народна банка, Прекршајни суд у Београду, Комора јавних извршитеља).
Будући да из наведених разлога нема могућности за даље спровођење предметних извршења од стране Повереника, он се овим захтевима обратио Влади да обезбеди извршење решења непосредном принудом, како је то прописано чланом 28. ст. 4. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја и да о предузетим мерама обавести Повереника.
Повереник је, разуме се, свестан чињенице да Влада у пракси не извршава ову своју законску обавезу, те да је мало вероватно да ће и овај пут то учинити, али је захтеве поднео решен да, као и у свакој другој прилици, доследно примењује законе Србије.