Знамо да је на свим кандидационим листама жена било најмање 30 одсто. То је било по сили закона, а на податак колико ће их стварно бити у Парламенту чекаћемо још неки дан. То није случај са неким другим, такође веома индикативним са становишта родне равноправности. Тако нпр. већ знамо да су, иако чине већину укупног становништва, жене у само 16 одсто случајева власници предузећа, у још мањем проценту, свега 13 одсто власнице укњижених некретнина, да заузимају једва 25 одсто у руководећој структури друштва.
А неке податке који би требало да нас подсете на то да питање родне равноправности није ствар политичког маркетинга већ нешто од изузетног значаја за демократско друштво, по свему судећи, још дуго нећемо знати. У сивој су зони већ годинама, хронично, подаци о мобингу, харасменту, психичком и физичком насиљу у породици. Некад се чини да нисмо ни свесни колико ови подаци недостају. Наравно, не зато да би их „знали“, већ да би их мењали.