„Случај „друмске мафије“ на више него илустративан начин говори о неадекватном односу који имамо према овом питању. Случај је разоткривен с великом муком, и уз притисак медија и јавности. Решење Повереника за информације, донето по жалби инсајдера из ЈП „Путеви Србије“, је седам месеци стајало неизвршено, а да они који су били дужни да га изврше то нису учинили, а да они који су требали да принудно обезбеде извршење тог решења нису ништа предузимали. Зато су јавности дуго остали ускраћени подаци који би на несумњив начин потврдили пљачку на наплатним рампама. Тек знатно касније случај је добио и оправдани кривично-правни епилог, па је више учесника, мада не и сви, осуђено за своје активности.
Парадоксално је, међутим, како су прошли они који су дали главни допринос разоткривању афере. Радник, инсајдер из ЈП „Путеви Србије“ који је први о случају јавно проговорио, остао је без посла и тек три године касније, након медијске кампање коју сам иницирао, враћен је на рад. А новинарке Б92 које су у неспорној очигледној намери да допринесу разоткривању криминалне афере објавиле делове транскрипта о прислушкивању разговора лица за које је постојала сумња да су у аферу укључени биле су изложене кривичном прогону. Овом добром одлуком тужилаштва да одустане од гоњења тај прогон је окончан, али је сувишно коментарисати колико је за новинаре као уосталом и за сваког нормалног човека морала бити непријатна сама чињеница да су предмет поступања у кривичном поступку који се води по службеној дужности.
Недавно смо пропустили прилику да, усвајањем амандмана Заштитника грађана на Закон о слободном приступу информацијама, обезбедимо квалитетна правна решења за заштиту инсајдера. У првој следећој прилици ту грешку би требало исправити. На то нас, поред осталог, позива, недавно, 29. априла 2010. у Парламентарној скупштини СЕ, усвојена Резолуција о заштити инсајдера.“