Саопштење за јавност, 14.12.2010.

„Логичан први корак у процесу отварања досијеа требало би да буде усвајање закона са праведним и квалитетним решењима, заснованим на најбољим компаративним упоредноправним искуствима које нам стоје на располагању. Али свакако није довољно да та решења буду добра само на папиру, потребно је да се могу потврдити у пракси, да буду спроводива. Да би заиста било тако, неопходно је да се претходно детаљно сагледа свеобухватност и озбиљност овог посла, и што је најважније, да се дефинишу и обезбеде значајна средства потребна за његову реализацију.

Остављајући, бар овом приликом, по страни чињеницу да нам недостају поуздани одговори на многа за ову тему веома битна питања, подсетићу још једном на то да у Повереништву СР Немачке за досијеа некадашње тајне службе Источне Немачке (Штази) и данас, након више година и пошто је врло значајан део проблема решен, запослено око 2000 људи са буџетом од око 100 милиона евра. Нама нису потребна толика средства, али нам јесте потребна јасна представа о томе колика заиста јесу потребна. И разуме се, спремност да се та средства обезбеде.

Без тога закон не може послужити својој правој сврси и као реалне се могу отворити две опције, обе непожељне. Можемо добити још један „историјски“ закон какав је нпр. Закон о лустрацији који у Србији постоји већ осам година али се не примењује. Или, што је још горе можемо у случају усвајања и покушаја примене закона без неопходних ресурса довести до озбиљног угрожавања уставом и законом зајамчених права, посебно права на заштиту података о личности.“