„Непосредан повод за данашњу моју реакцију је и нова жалба Мреже за реституцију у Србији – Удружења грађана за повраћај одузете имовине а поводом њиховог захтева да им се омогући да добију текстове нацрта закона, анализа или других аката које је припремила радна група Министарства финансија формирана 17.новембра 2009 године.
Једини документ који им је Министарство финансија ставило на располагање је копија решења министра финансија о формирању радне групе уз информацију да су „председник и један број чланова престали да обављају послове“ уз додатно „образложење“ да Министарство финансија не поседује никакве друге документе. Овакво „образложење“ је најблаже речено веома забрињавајуће. Јер, ако је тачно оно упућује на закључак да за више од годину и по дана радна група није произвела ни један једини документ. А ако није тачно упућује на закључак да се јавности свесно на начин супротан закону ускраћују информације које јој припадају.
Јер, неспорно је право Владе да у оквиру својих уставних овлашћења изабере, утврди и предложи Народној скупштини модел реституције за који она мисли да је најбољи. Међутим, нема никаквог разлога и оправдања за то да се могуће опције и чињенична грађа на основу којих се Влада опредељује ускраћују јавности. Поготово када се усвајање закона најављује у наредних неколико месеци, и то уз претходно спроведену јавну расправу.
И овом приликом понављам да су сва питања у вези са денационализацијом легитиман предмет интересовања јавности. И то не само грађана који су заинтересовани да се имовина која је некад одузета њиховим породицама врати, него и свих грађана Србије, јер од начина, врсте и обима реституције зависи и део терета који ће директно или индиректно и они сносити. Коначно, питање реституције је легитиман предмет интересовања најшире јавности и с обзиром на чињеницу да је и од стране ЕУ апострофирано као питање од битног утицаја на процес европских интеграција Србије.“