Saopštenje za javnost, 18. 01. 2011.

“Određeni rezultati koji su ostvareni na planu slobode pristupa informacijama su u najvećoj meri posledica podrške medija i javnosti samom zakonu i aktivnostima Poverenika. Međutim, kada je u pitanju zaštita podataka o ličnosti, zbog nedovoljne informisanosti i odsustva edukacije, taj aktivizam praktično ne postoji. A i da je drugačije ne bi se primena zakona smela zasnivati samo na aktivizmu građana i medija. Neophodno je i da funkcioniše mehanizam odgovornosti za one koji ne poštuju zakon i krše ljudska prava.

Apsurdno je da se “efikasnost” pravosuđa potvrđuje brzim kažnjavanjem šefa države zbog čaše šampanjca na sportskoj utakmici a da se sa druge strane preduzima malo ili ništa povodom kršenja zakona i ljudskih prava koja predstavljaju očigledne prekršaje, čak i krivična dela.

U tom kontekstu su neki podaci veoma indikativni.

Još uvek nema nikakvih informacija o tome šta je i sa kojim efektom preduzeto povodom većeg broja krivičnih prijava koje je Poverenik podneo nadležnim tužilaštvima zbog izvršenja više stotina krivičnih dela neovlašćenog prikupljanja ličnih podataka i falsifikata u vezi sa upisom u posebne biračke spiskove nacionalnih manjina.

Isto važi i za veći broj prekršajnih prijava podnetih protiv ministara čija ministarstva nisu izvršila elementarne obaveze po Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti.

U toku protekle godine nadležni nisu pokrenuli ni jedan prekršajni postupak zbog različitih oblika uskraćivanja informacija. A u toj godini Poverenik je primio preko 2000 žalbi od kojih praktično svaka predstavlja i osnov za pokretanje prekršajnih postupaka.

Očito je da se odnos prema odgovornosti funkcionera i službenih lica mora promeniti. Obrnut stav, odnosno nepromenjen odnos znači ne samo za javnost iritantnu poruku, nego i svesno odricanje od korisnih efekata koje dosledna primena zakona može da da.“