Полазећи од значаја који слобода јавног информисања има за демократско друштво, потребно је да се суочимо са чињеницом да у оквиру постојећег поретка немамо активне, стварно функционалне механизме за спречавање и санкционисање дискриминаторског односа према медијима.
Наш главни медијски закон, Закон о јавном информисању, начелним одредбама забрањује свако ограничавање слободног протока информација, па, самим тим, и дискриминацију. Ипак, овај Закон не садржи ни једну казнену одредбу за евентуалне дискриминаторске поступке.
Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, такође, забрањује дискриминацију, међутим он је своди на само један узак сегмент, на ситуацију када се један од више новинара или медија, који су истовремено тражили информацију, ставља у привилегован положај. Овај Закон, додуше, бар за ову ситуацију, предвиђа прекршајну одговорност и новчану казну до 50.000 динара. Повереник у погледу покретања и вођења прекршајних поступака нема никаквих овлашћења. Истовремено, министарство, надлежно за покретање прекршајних поступака, за то још није оспособљено, па је и ова релативно скромна претња дискриминацији још увек мртво слово на папиру.
Сматрам очигледним да овакво стање треба променити без одлагања.“