Нпр. иако је посебно много проблема у досадашњој пракси изазивала неуређеност тзв. посебних видова обраде података о личности (видео-надзор, биометрија, обрада ЈМБГ на интернету, употреба личних идентификационих докумената, непосредно оглашавање и сл.). Нацрт закона их и даље оставља неуређене, за неке предвиђајући да ће „бити“ уређени некаквим посебним законима, а већину уопште не помиње. А сваки од њих спада у изузетно честе облике обраде података о личности који у одсуству јединствене и конзистентне законске регулативе, воде неоправданом, широко заступљеном задирању у приватност.
Нацрт закона и даље предвиђа да се пристанак на обраду података може дати само писмено, а не и конклудентном радњом (фактичким поступцима), а изјављивање пристанка конклудентном радњом показује се као незаобилазно у условима савеременог живота и употребе информационих технологија у комуникацији.
Нацрт закона доношење Уредбе о заштити нарочито осетљивих података, са чим Влада касни већ шест и по година, одлаже за још годину дана
Нацрт закона изношење личних података из земље регулише на начин који га чини практично потпуно слободним, без контроле или одобрења. То што предвиђа некакву обавезу да се након изношења о томе обавештава Повереник, заправо је само стварање привида о постојању некакве „заштите“, јер је јасно да након што су подаци изнети Повереник не може практично ништа предузети да их заштити.
Нацрт закона игнорише неопходну потребу усавршавања знања лица одговорних за поступање са подацима о личности и не предвиђа никакву формалну обавезу едукације. У ситуацији у којој се свакодневно сусрећемо са драстичим примерима незнања одговорних лица које за последицу имају и изуетно тешке повреде људских права, ово је посебно несхватљиво и забрињавајуће.