Izvor: Danas
Novinari između zahteva profesije i nedelotvorne države
Svetski dan slobode štampe 3. maj, za sredine koje pitanju slobode medija ne posvećuju potrebnu pažnju, dobra je prilika da to učine, makar na trenutak. Ovog proleća, kod nas, nije bilo tako. Ovog proleća, volens-nolens, pažnju naše javnosti na položaj novinara i medija u društvu skrenuo je jedan drugi, izuzetno ružan događaj. Javnost je zapravo, i sasvim bukvalno, bila potresena eksplozijom bombe na prozorskom simsu stana u kome, sa svojom porodicom, živi novinar jednog beogradskog nedeljnika.
Sticaj okolnosti hteo je da se ta eksplozija desi gotovo istovremeno sa još jednim događanjem koje tradicionalno na novinare usmerava pažnju daleko šire - međunarodne javnosti. Bezmalo u isto vreme administrator Pulicerove fondacije - Katedra za novinarstvo Kolumbija univerziteta, dodelila je čuvene Pulicerove nagrade, naglašavajući tim, po ko zna koji put, značaj uloge novinara i medija u savremenom društvu. Iako se "Pulicer" dodeljuje u više različitih kategorija, vezuje se pre svega za vrhunska dostignuća u novinarstvu. Iako nije jedina, a ni najveća po iznosu novčanog dela, Pulicerova nagrada u novinarstvu praktično nema konkurencije.Razlog zbog kojeg ova nagrada blista posebnim sjajem je opšte uverenje da se ona ne dobija samo kao potvrda talenta, nego i zbog zaista bitnog doprinosa novinara ili medija događanjima od nesumnjivog društvenog značaja. Dva od ovogodišnjih laureata, novinar Bret Bleklidž i list Volstrit džornal, dobra su ilustracija za to. Bleklidž je nagradu dobio za seriju članaka o korupciji na univerzitetu, a Volstrit džornal, pored ostalog, za objaviljivanje više tekstova o "prljavim" berzanskim transakcijama. Bleklidžovi tekstovi imali su za posledicu brojne policijske istrage, sudske postupke i ostavku čelnih ljudi sistema dvogodišnjeg studiranja u Alabami. I tekstovi u Volstrit džornalu doveli su do uklanjanja odgovornih sa funkcija. Što je mnogo važnije, i jedni i drugi su ne samo otvorili pitanja valjanosti sistema i kvaliteta relevantnih propisa, nego i pokrenuli proces značajnih promena u organizaciji i legislativi. Iako je bez sumnje frapantan, kontrast između dodele prestižnih nagrada i "dodele" bombi nije i jedini razlog koji upućuje na razmišljanje o položaju novinara i medija u našem društvu i, što je još važnije, o doprinosu koji oni (ne)daju rešavanju vitalno važnih problema društva. Jer, i naši novinari i mediji u prošloj godini bavili su se temama "pulicerovaca". Pisali su, i to mnogo, i o korupciji i o mutnim poslovnim transakcijama, privatizacijama, javnim nabavkama i sl. Ali, nažalost, sa kontroverznim efektima. I nakon što su vruća pitanja otvorena, voma često izostajala je odgovornost odgovornih, a društveni kontekst nije se, ili nije dovoljno, menjao da bi se sprečilo ponavljanje afera. Odsustvo pravih, preko potrebnih konsekvenci govori o (ne)moći naše javnosti. Zapravo, pokazuje da javnost, u onom značenju koje ima u razvijenim demokratskim društvima, kod nas i ne postoji, da je tek u začetku. Imamo "javno mnjenje" - nestabilno, hirovito i promenjljivo, pre svega na emocionalnim razlozima zasnovano reagovanje na određene pojave i događaje. Nemamo "javnost" - snažno, čvrsto, pouzdano reagovanje koje ne isključuje ni emocije ali je zasnovano na stabilnom kompleksu razloga moralne, etičke i na kraju pravne prirode.
Bilo bi krajnje nepravedno reći da su za odsustvo mehanizma nužno potrebnog demokratskom društvu najodgovorniji novinari i mediji. Daleko veća je odgovornost vlasti, odnosno političke elite. Novinari i mediji mogu dati važan doprinos uspostavljanju demokratske javnosti samo pod pretpostavkom postojanja uslova za to. Potrebno je da za obezbeđenje uslova država učini mnogo više nego do sada. Primera za to ima mnogo. Ostavljajući po strani, ovom prilikom, sistemske probleme depolitizacije i promene svojinske strukture medija, vredi podsetiti na nekoliko pragmatičnijih, ali takođe veoma važnih.
Pozivajući se na svoje zakonom zajamčeno pravo na slobodan pristup informacijama, novinari nisu uspeli da dobiju informacije o nekim od krupnih raspolaganja budžetskim sredstvima ili javnim dobrima. Nisu uspeli, iako su od Poverenika za informacije tražili i dobili nalog da im se pristup informacijama omogući. Organ vlasti koji je bio dužan da postupi po rešenju Poverenika nije postupio po dužnosti, onaj ko je bio dužan da obezbedi prinudno izvršenje tog rešenja takođe nije, kao ni onaj ko je bio dužan da okrene postupak prekršajne odgovornosti. Aktivirati potrebne mehanizme, uz uslov da ima volje, nije problem. Neretko su izvor za pisanje o delikatnim temama insajderi. U celom svetu ljudi koji suočeni sa informacijama o nečem nezakonitom u sredini u kojoj rade "prekrše obavezu čuvanja tajne" sa namerom da javnost upoznaju i spreče štetu po javne interese, predstavljaju važan izvor informacija. Zbog činjenice da štite javni interes takvi ljudi ne bi smeli da snose nikakve loše posledice. Za tako nešto nemamo ni odgovarajuću legislativu ni odgovarajuću praksu. Sa promenama u zakonodavstvu se počelo, makar i stidljivo i skromno. U praksi, međutim, insajderi se, to potvrđuje i iskustvo Poverenika, suočavaju sa vrlo neprijatnim, krajnje destimulativnim stvarima.
Pisanje novinara o ljudima na vlasti, odnosno političarima, vrlo često je predmet krivičnih postupaka i osuda zbog "povrede časti i ugleda". A imaju li i novinari čast i ugled? Njihovi retki pokušaji da ga od napada nosilaca funkcija štite sudskim putem suočavali su se sa neuporedivo više problema, uključujući i pozivanje na famozni imunitet. Zar takav odnos nije specifičan oblik implicitne cenzure? Započete promene u Krivičnom zakonu mogu se dovesti do kraja prebacivanjen odgovornosti za "povredu časti i ugleda" u sferu građanskog prava. Da to treba uraditi pokazao je i mogući, srećom izbegnuti, skandal u slučaju Bodrožić. Na kraju, ne smemo zaobići podatke novinarskih udruženja koji kažu da smo, kad su u pitanju napadi na novinare, na vrlo visokom trinaestom mestu u svetu i sedmom u Evropi. Taj plasman bi svakako morali zameniti boljim. Nažalost, s tim u vezi je činjenica da trinaest godina od smrti Dade Vujasinović, osam od smrti Slavka Ćuruvije i šest od smrti Milana Pantića javnost zna malo ili ništa o tome da li su i šta nadležni preduzimali. Od izuzetnog je značaja da poslednji bombaški napad brzo dobije drugačiji, pravi ishod. Od svih pretpostavki za normalan rad novinara i medija daleko je najvažnija elementarna lična bezbednost i zato mora biti prioritetni zadatak države da je obezbedi i da kazni one koji je ugroze. Autor je poverenik za informacije
