Извор: Европа

Америчка Херитиџ фондација, заједно с Вол стрит журналом, недавно је објавила овогодишњи Индекс економских слобода, документ који, уз сличан који објављује канадски институт Fрасер, представља можда најиндикативнију ранг-листу ове врсте у свету.   

У индексу за 2008. рангирано је 157 земаља, оцењених од 0 до 100 бодова на основу десет фактора: слободе пословања, слободе трговине, фискалне слободе, величине владе, монетарне слободе, инвестиционе слободе, финансијске слободе, имовинских права, ослобођености од корупције и слободе рада.

Земље су разврстане у неколико група. Прву чине оне с потпуно слободним економијама, бодоване од 80 до 100 поена. Ову елитну скупину већ традиционално предводе Хонгконг и Сингапур, а ту су још и Ирска, Аустралија, Сједињене Америчке Државе, Нови Зеланд и Канада. У другој се, као углавном слободне економије, налазе 23 земље, оцењене од 70 до 80 бодова, а већину њих чине старе чланице Европске уније. У трећој групи, као умерено неслободна, налази се 51 земља, с оценама од 60 до 70 поена. Четврту скупину чине 52 углавном неслободне земље, чије су економије бодоване од 50 до 60 поена. У ове две групе налази се већина транзиционих држава Југоисточне Европе. Последњу скупину чине 44 земље неслободних, ригидних економија, испод 50 бодова.

У индексу се помиње и још пет земаља које нису рангиране. У случају Демократске Републике Конго, Ирака и Судана, разлог за то је на први поглед јасан. Ради се о земљама с изузетно тешким политичким приликама, које су захваћене и грађанским ратним сукобима и у којима је систем у колапсу, па практично и не функционише. Зато није нимало пријатно што је уз ове земље (с доскорашњом чланицом заједничке државне заједнице Црном Гором) и наша држава остала нерангирана. Наравно, разлог је други. У нашем случају, као разлог је назначено одсуство поузданих информација.

Стицајем околности, ваљда услед атмосфере изазване изборном кампањом, ово је прошло скоро незапажено. Изостале су реакције. Одбранашке, критизерске, циничне, релативизирајуће, злонамерне, било какве. Осим неколико готово лапидарних стручних реакција, других и није било.

Није добро што је тако. Ово нерангирање, уз податак да смо последњи пут рангирани 2003. године, представља импулс који се, бар ја тако мислим, никако не би смео игнорисати. Импулс који би морао да упућује на размишљање о бројним битним стварима. На пример, о могућим политичким последицама нашег "пласмана" по међународни углед земље. Или можда о евентуалним егзактним економским последицама по атрактивност наше привреде за (толико потребне) стране инвеститоре. Или о...

Међутим, што је ваљда логично, мени лично, у овој прилици, разлог је интересантнији од могућих последица.

Да ли су експерти Херитиџ фондације, означавајући као разлог одсуство поузданих информација, мислили само на недостатак потпуно поузданих информација или на недостатак информација уопште? Да ли су били објективни? Да ли су имали предрасуде?

Али, да бисмо избегли ризик да се упустимо у расправу о економетријским или социометријским методолошким проблемима, можда је боље запитати се шта наша јавност сама стварно мисли о доступности информација релевантних за оцену економских слобода?

Одговор треба тражити у неким евидентним чињеницама. При томе је немогуће заобићи озбиљне проблеме с којима се јавност суочавала у настојањима да добије информације о најкрупнијим приватизацијама, концесијама или великим државним инвестиционим пројектима. Велики део јавности сматра да хронично недостају одговори на нека одавно отворена питања. Да недостају информације које би потврдиле или, још боље, демантовале неке сумње. На пример, сумње да се извесни јавни ресурси дају бесплатно или будзашто као реванш за политичке или финансијске услуге. Да се државне фирме тајкунима љубимцима продају далеко испод њихове тржишне вредности. Да се велике површине државног пољопривредног земљишта стављају на располагање утицајним људима под екстраповољним условима а да обични људи нису у прилици ни да знају да је та земља, бар хипотетички, на располагању. Да се слично дешава с грађевинским земљиштем, односно с атрактивним локацијама за градњу, да не набрајамо даље.

Нерангирање у Индексу економских слобода Херитиџ фондације свакако јесте непријатан импулс. Али је баш зато битно да га коначно региструјемо на прави начин, да буде и користан. Он заправо представља још једно, ко зна које по реду упозорење на то да немамо довољно коректан однос према двема за земље у транзицији изузетно важним стварима. Реч је о усвајању стандарда савременог информатичког друштва и о прихватању и коришћењу антикорупцијских искустава других, успешнијих. Реални потенцијал свих субјеката у савременом друштву у највећој могућој мери зависи од њиховог односа према информацијама. Од изузетног значаја је способност да се има, односно перципира, прими што више информација, али је подједнако важна и способност да се што више информација пружи. И да би дала допринос економским активностима субјеката који на њеном тржишту делују и да би се ефикасније борила против корупције и отклонила сумње у сопствене економске активности, власт мора јавности стављати на располагање много више информација него што то чини. Увек је лоше кад, на пример, на неку капиталну јавну трансакцију падне сенка сумње, без обзира на то да ли се ради о сумњи у економску оправданост или о сумњи у корупцију. Међутим, још је много горе кад изостане икаква адекватна реакција, кад сумња не буде ни потврђена ни демантована. Стање свеопште сумње у све и свашта је крајње дестимулативно и на дужи рок има разорне последице. Одговорна власт мора да предузима све што може да би елиминисала разлоге који до таквог стања доводе. А сасвим сигурно, један од главних разлога је управо одсуство поузданих информација.

(Аутор је Повереник за информације од јавног значаја)