Извор: Данас

Где ће бити смештени архиви Трибунала за бившу Југославију и Руанду

Родољуб Шабић, лични став

Међународни кривични суд за бившу Југославију, фамозни Хашки трибунал, спада у круг субјеката чије деловање, с разлогом, већ дуго времена привлачи пажњу доброг дела наше јавности. Зато је, бар за мене, без обзира на често присутну „деконцентрацију“ наше јавности, ипак изненађујуће да је један догађај у вези са радом овог суда, готово потпуно промакао њеној пажњи.  

Пре неколико месеци, тачније почетком октобра, у Хагу је на иницијативу секретара два међународна кривична суда, оног за Руанду и овог за нас много интересантнијег, за бившу Југославију, почео са радом један тим стручњака којим руководи судија Ричард Голдстон, бивши тужилац Трибунала, са задатком који без сумње заслужује озбиљну пажњу наше јавности.

Оба међународна суда, као што знамо у догледно време треба да окончају своје мандате и да престану са радом. То већ сада чини веома актуелним питање поступања са архивима ових међународних судова. Добро је познато да ови судови располажу са  архивама који садрже огроман број докумената. Ради се буквално о милионима страница писаног доказног материјала и сасвим сигурно десетинама хиљада сати аудио или аудио-визуелних снимака.

Наравно да је проблем поступања са једном оваквом огромном и драгоценом банком података нешто веома сложено, нешто што отвара мноштво питања. Како у будућности треба чувати ове архиве? Како и где могу и смеју бити смештене? Да ли архива оба међународна кривична суда  треба да функционишу као један јединствен архив, као два, или као више одвојених архива? Како омогућити приступ јавности информацијама односно документима садржаним у архиву?

Сериозан одговор на ова и друга евентуална питања могуће је дати само на основу крајње одговорног, комплексног, мултидисциплинарног приступа проблему. Управо зато је и формиран поменути тим стручњака, пре свега правника и архивиста. Његов задатак је да припреме објективну, независну анализу проблема и да сугеришу могућа одговарајућа решења.

Тим је почео са радом под официјелним називом Саветодавна комисија за архиве међународних судова УН за бившу Југославију и Руанду. Први прелиминарни извештај Комисија треба да поднесе секретарима ових судова у првој четвртини 2008. године. Пре тога ће, како је планирано, чланови комисије обићи све регије за које је активност судова превасходно релевантна и обавити консултације са властима, експертима и цивилним друштвом.

Овакав приступ међународних кривичних судова овом проблему већ сам по себи говори о великом значају који они придају архивама којим располажу. Наравно, не греше у таквој оцени, јер је реч по обиму готово јединственој бази података која представља непроцењиво богатство информација релевантних за целу међународну заједницу. Оно што се у овим архивама налази је свакако од неспорног значаја за унапређење будуће судске праксе, за правну и општу историју, за саму идеју међународног кривичног судства. Није случајно, њен председник Ричард Голдстон на самом почетку рада Комисије оценио да је њена активност, поред осталог „од кључног значаја и за будућност међународног правосуђа“.

Али наравно, без обзира на значај који ови архиви односно документи и информације у њима садржани, са различитих аспеката, имају и за УН и за међународну заједницу, ипак је ван сваке сумње, да највећи значај имају за народе и људе са простора бивше Југославије. Неспорно је и разуме се сасвим логично, да огроман број људи са ових простора који је био у позицији да се директно или индиректно суочи са ужасима рата, има према овим информацијама и са рационалног и са емотивног становишта, посебан однос.

Зато ми је прилика да се сретнем и разговарам са проф. др Ериком Кетеларом представником Саветодавне комисије за архиве међународних судова УН, посебно задуженим за Међународни кривични суд за бившу Југославију, била заиста занимљива. Разуме се да нисам био у прилици да задовољим своје интересовање у погледу могућег исхода активности Комисије, будући да је исти још увек у хипотетичкој сфери. Надам се да сам бар искористио прилику да проф. Кетелару и његовим сарадницима објасним изузетан значај, који право приступа информацијама садржаним у овом архиву може имати за нашу државу и за наше грађане.

Верујем да је обезбеђење претпоставки за што шири слободан приступ овим информацијама, коригован само кад је то неопходно и само у складу са демократским стандардима о заштити службених и државних тајни и заштити приватности, нешто на чему доследно треба да настојимо. Вероватно су, следећи сличне идеје неки представници наших правосудних институција, у контактима са представницима Трибунала, (не)формално кандидовали Београд за седиште Архива.

Само у контексту доследности и размишљања о реалности шанси за реализацију ове, на први поглед атрактивне идеје, незаобилазно је и подсећање на неке ни мало пријатне ствари. На пример на то да нисмо донели Закон о отварању досијеа тајних служби бившег режима, да немамо Закон о класификацији тајних података, а ни савремен Закон о заштити података о личности. И те чињенице биће поред осталих, релевантне за оцену (не)доследности наших настојања у овој ствари. Са каквим исходом, видећемо. Али како год било, почетак рада Саветодавне комисије за архиве међународних судова УН је сигурно још један, ко зна који по реду, добар повод да се подсетимо да је крајње време да добијемо ове законе.

Аутор је Повереник за информације