Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности оцењује да је јучерашње саопштење Првог основног суда у Београду у коме се инсинуира одговорност Повереника за негативну медијску кампању против тог суда, за вређање угледа суда и свих запослених у суду и за недозвољени притисак на рад суда и судске власти, неодговоран покушај да се пажња јавности скрене са необјашњивих чињеница из поступка у коме се тај суд огласио ненадлежним за извршење новчаних казни које је Повереник, у складу са законом, изрекао Вишем суду у Београду.
Повереник упозорава да је недоопустиво да било ко покушава да иза принципа независности суда крије било чији несавестан рад или нешто још горе.
Наглашавајући да је, не само право, него и законска обавеза Повереника да обавештава јавност о свим проблемимиа у вези са остваривањем слободе приступа информација, а да је неспорно право медија да о томе пишу, повереник Родољуб Шабић је изјавио и следеће:
„Осим дисквалификација и инсинуација на рачун Повереника и медија за саопштење Првог основног суда је карактеристично да прећуткује низ битних фактичких и правних чињеница од којих ћу само неке поменути. Тако је нпр., за своје поступке понудио „правно објашњење“ позивајући се на члан 28. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја (ЗСПИЈЗ), а не помињући друге релевантне одредбе других закона.
У поменутом члану ЗСПИЈЗ, поред осталог, стоји:
„Решења Повереника су обавезујућа, коначна и извршна.
Административно извршење решења Повереника спроводи Повереник принудом (принудном мером, односно новчаном казном), у складу са законом којим се уређује општи управни поступак.“
И шта ако онај коме је казна изречена казну не плати? Како се та казна извршава? Одговор на то питање налази се у чл. 266. и 272. ЗУП-а (закона којим се уређује општи управни поступак и на основу кога Повереник и изриче казне). У чл. 266 јасно и недвосмислено стоји да се „извршење ради испуњења новчаних обавеза спроводи судским путем“, а у чл. 272 да „новчане казне изречене по том закону извршавају органи надлежни за извршење новчаних казни изречених за прекршаје“, што су, опет, како је предвиђено чл. 299 Закона о прекршајима, судови.
И мада Први основни суд, макар и некоректно, покушава „објаснити“ на основу чега је ненадлежан, ипак потпуно заборавља да објасни на основу чега је и он, раније, пре случаја Вишег суда у Београду, био надлежан. А морао би бити свестан чињенице да „коперникански“ обрт у вези са надлежношћу не доводи у питање само доследност тог суда, него и знање и стручност судија свих осталих судова у Србији којима се Повереник обраћао са предлогом за извршење и који су се наравно оглашавали надлежним.
Неодговорно је да било ко, па и Први основни суд опасност по углед и независност правосуђа види у поступцима Повереника и у писању медија, уместо у оним поступцима људи из правосуђа који, без обзира да ли су руковођени лажном солидарношћу, респектом према хијерархијски надређеним или нечим још горим, изазивају озбиљне сумње у вези са остваривањем суштинске улоге правосуђа.“
