Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности доставио је Народној скупштини Републике Србије Извештај о спровођењу Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја и Закона о заштити података о личности у 2012. години. Исти извештај је, у складу са законом, достављен Председнику Републике, Заштитнику грађана и Влади Републике Србије.
Тај редовни извештај, који Повереник подноси за сваку годину у року од три месеца по њеном окончању, истакнут је и на веб презентацији Повереника http://www.poverenik.rs/index.php/sr/o-nama/godisnji-izvestaji/1562-izvestaj-poverenika-za-2012-godinu.html .
С тим у вези повереник Родољуб Шабић, је изјавио следеће:
„И у 2012. настављен је континуитет све интензивнијег обраћања грађана Поверенику ради заштите њихових права. У 2012. години у раду је било 7.570 предмета (из области информација 6.037 а из заштите података 1.533). Тај број предмета је за око 25% већи него у 2011. или два пута већи него у 2010., или три пута већи него у 2009., или око седамнаест пута већи него у 2005. години. Реч је, наравно, само о формалним поступцима, број неформалних обраћања грађана је вишеструко већи. Постојећи тренд је добар као потврда раста поверења грађана у институцију Повереника али је алармантан као потврда присуства великог броја проблема у остваривању права.
Битно су различите оцене и стања у две области из надлежности Повереника. С једне стране, у области слободе приступа информацијама имамо континуиран прогресиван процес, који је по свему судећи иреверзибилан. Треба га само унапређивати га и одржавати његов континуитет.
Нужно је указати и на неколико акутних проблема.
На првом месту, на потпуно одсуство одговорности за кршење закона. Не знам чиме се може правдати чињеница да у току 2012. године, као уосталом ни 2011. надлежна министарства – прво за државну управу, потом правде, нису покренула ни један прекршајни поступак против прекршиоца Закона о слободном приступу информацијама иако је сасвим извесно да је почињено више хиљада прекршаја, а о више стотина најдрастичнијих прекршаја били су и директно обавештени од Повереника.
Хронично је присутан проблем принудног извршења налога Повереника, који су по самом закону, коначни обавезујући и извршни, али чије извршење у случају потребе у крајњој инстанци по закону треба да обезбеди Влада Србије која то не чини.
С тим у вези не би се смео игнорисати пораст број оних који се оглушују о налоге, иако су по закону за њих обавезујући. Поготово у контексту антикорупцијских настојања могло би бити посебно забрињавајуће што у томе предњаче јавна предузећа. Драстичан пример је „Телеком Србија" који није поступио по чак 23 решења, али га „успешно" следе и ЈП „Железнице" Србије, ЕПС, ЈП „Србија гас" итд.
У одсуству одговорности за кршење закона и принудног извршења решења Повереника проценат успешних интервенција Повереника који се креће око 91% додатно добија на вредности.
У 2012. години Повереник је имао на располагању 146 милиона динара, а утрошио 105 милиона односно 72%. Уштеде су последица рационалног односа према расположивим средствима, али и чињенице да је Повереник радио са бројем сарадника који је знатно мањи од предвиђеног.
Кад је у питању област заштите података о личности ситуација је битно лошија, што је последица више негативних чињеница, од којих ћу за ову прилику, издвојити две.
Повереник као институција даје имплементацији Закона о заштити података о личности значајан допринос и грађани се све интензивније обраћају и ради заштите овог права (од 83 предмета у 2009. години до 1.533 предмета у 2012. години). Ипак, Повереник у континуитету ради са потпуно неадекватним бројем сарадника. Хронично одсуство воље Владе (од ступања на снагу Закона о заштити података о личности промениле су се три Владе) да овој институцији обезбеди неопходне просторне услове за рад има за последицу немогућност да институција у жељеним роковима поступа по жалбама грађана.
Истовремено, правни оквир заштите података о личности је апсолутно некомплетан. Више пута сам упозоравао на то да су неке битне области практично потпуно неуређене (видео надзор, биометрија, безбедносне провере, приватни сектор безбедности итд.). Уз то Влада и други државни органи нису извршавали ни основне задатке које је за њих утврдио Закон о заштити података о личности. За илустрацију су довољна и само два примера. Нпр. Влада са доношењем Акционог плана за спровођење Стратегије о заштити података о личности доцни готово две и по године, а са доношењем Уредбе о заштити тзв. нарочито осетљивих података доцни готово четири године. Сувишно је и коментарисати негативне ефекте таквог односа.
У области слободе приступа информацијама имамо позитиван тренд који треба наставити, а у области заштите података о личности налазимо се готово на самом почетку. Хроничне проблеме у области слободе приступа информацијама треба коначно решити. То је, ако постоји политичка воља могуће урадити релативно брзо. Али кад је реч о приватности, посебно заштити података о личности потребно је много више. Однос друштва и државе према стању у овој области мора се коренито мењати."