Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности изрекао је Градској управи града Београда другу новчану казну у износу од 180.000 динара због непоступања по налогу из решења Повереника да Групи грађана општине Савски венац достави информације о томе да ли је инвеститор објекта на Дедињу, у Улици Косте Рацина 11, поднео захтев за озакоњење тог објекта односно да ли је поступак за озакоњење покренут на било који начин и уколико јесте да ли је окончан и како.
Група грађана је још у новембру прошле године, преко адвоката, поднела захтев за приступ информацијама Градској управи, Секретаријату за послове легализације објеката, затраживши наведене информације. Уз остало, у захтеву су навели да је инвеститор драстично прекорачио квадратуру, спратност објекта и друге параметре из одобрених локацијских услова што се види и из акта Грађевинске инспекције општине Савски венац; да је наведени објекат био предвиђен за рушење, а што се види из Плана за рушење за други квартал 2016. године, који је био објављен на сајту општине Савски венац, али да је инвеститор у међувремену ипак јавно огласио продају станова, наводећи да су исти укњижени, те да постоји сумња да је на неки правно споран начин дошло до озакоњења наведеног објекта и да се врши продаја нелегално изграђених станова.
Градска управа није на било какав начин одговорила на захтев, а ни након што су грађани поднели жалбу Поверенику није дала никакво изјашњење поводом жалбе. Повереник је нашао да је право тражиоца односно јавности неспорно и донео је решење којим је наложио давање тражених информација. Иако је решење, за Градску управу по закону обавезујуће, она није поступила по налогу, па је Повереник на захтев тражиоца информација изрекао законом предвиђене казне. Ако ни након тога управа не изврши обавезу Повереник ће, у складу са законом, захтевати да Влада принудом обезбеди извршење решења.
Повереник, не само поводом конкретног случаја, већ генерално упозорава да је број случајева у којима је "ћутање", тачније игнорисање захтева грађана, новинара и других, абнормално висок, будући да је реч о недопуштеном, по закону кажњивом односу. А ипак у преко 70% случајева, од више хиљада жалби Поверенику, то је разлог за жалбу. Чињеница да су највећем броју случајева након интервенције Повереника, чак и без формалног налога, већ на захтев за изјашњење, претходно ускраћене информације дају, није за утеху. Она говори да се заправо калкулише са правима јавности, с тим да ће информацију добити само онај ко се жали Поверенику. Уз то, изузетно велики број жалби које је очито било лако избећи додатно оптерећује рад и иначе преоптерећене институције Повереника, доводи до непотребног трошења времена, новца и нерава грађана. Стога, није нимало добро, напротив, то да надлежно министарство за државну управу никад не реагује на овакво понашање и никад не покреће прекршајне поступке против одговорних лица.
А свакако посебну пажњу заслужују случајеви у којима се "ћутање" упорно наставља и након решења Повереника, чак и након изречених казни. Такво понашање, осим што је по закону додатно кажњиво, неизбежно појачава и иначе присутне сумње у незаконито поступање органа власти и конкретних и власти уопште, односно у њихову спремност да прикрију нечије незаконито понашање што би неизоставно морало привлачити одговарајућу пажњу и третман не само од стране министарства надлежног за државну управу, већ и других надлежних државних органа.
