Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности изрекао је Агенцији за борбу против корупције и другу новчану казну у износу од 180.000 динара, због непоступања по решењу Повереника којим је наложено да се антикорупцијском порталу Пиштаљка дају информације, односно документи из списа предмета контроле имовине и прихода градоначелника Београда Синише Малог.
Претходно је Агенција за борбу против корупције захтев за приступ информацијама портала "Пиштаљка" одбила у целости ускраћујући приступ било којој информацији.
Решавајући по жалби тражиоца информација Повереник је нашао да је жалба основана и наложио Агенцији да "Пиштаљки" да тражене информације, с тим што је наложио да се неке, које представљају податке о личности, заштите.
Агенција је обавестила Повереника да је поступила по његовом решењу. Међутим, "Пиштаљка" се обратила Поверенику указујући на то да је Агенција решење извршила делимично односно да је "заштитила" и информације које не представљају податке о личности, нпр. износе финансијских трансакција, површину непокретности, марке аутомобила итд., и затражила да Повереник приступи поступку административног извршења.
Након што је Повереник донео закључак о дозволи извршења и ставио Агенцији у изглед изрицање новчаних казни Агенција је "Пиштаљци" доставила и неке информације које је претходно ускратила, али ни овај пут не све, па је "Пиштаљка" остала при захтеву да се настави са административним извршењем.
Агенција непоступање по налогу Повереника у потпуности "објашњава" тиме да је реч о подацима који су "строго поверљиви" и који су као такви означени од стране других органа, Јавног тужилаштва и Управе за спречавање прања новца.
Ови аргументи Агенције нису прихватљиви из више разлога. На првом месту због чињенице да се у току поступка Агенција на њих није уопште позивала. Агенција је захтев "Пиштаљке" одбила позивајући се на "угрожавање тока поступка" који води и на "заштиту приватности" градоначелника. Позивање на "нове" разлоге тек у фази извршног поступка је, разуме се, правно неодрживо.
Али чак и да је Агенција на проблем "строге поверљивости" указала у фази поступка кад је то било могуће, тај би аргумент био крајње проблематичан.
Из формалних разлога због тога што нема никаквих доказа да је заиста реч о информацијама које су као "строго поверљиве" класификоване на начин и под условима, бар формално, у складу са Законом о тајности података.
А суштински зато што је несхватљиво да би информације везане за сумњу у "прање новца" од стране било ког функционера могле оправдано заслуживати степен поверљивости "строго поверљиво", што значи да би, како закон предвиђа њихово саопштавање јавности довело до "тешке штете по интересе Републике Србије". Такав закључак је у сукобу не само са духом закона, него и с елементарном логиком.
Посебно треба имати на уму да су подаци у вези са сумњом у "прање новца" надлежнима познати већ осам година што би, с обзиром на познате чињенице, морало бити више него довољно времена да се они изјасне о томе да ли је сумња основана или не.
Након протека толико времена, а без икаквих очекиваних ефеката, статус "строго поверљиво" неизбежно много више асоцира на заташкавање неких сумњивих радњи него на заштиту тока неког поступка, чега би и Агенција за борбу против корупције и други надлежни морали бити свесни.
